27/04/2026
Сликарство Милана Алексића редефинише однос модерног човека према традицији и класичној уметности кроз спој са техничким достигнућима савременог доба. Оно указује на неопходност њихове симбиозе, али и судар светова, из којих се рађају нови цивилизацијски домети. У Алексићевим радовима он се одвија кроз процес метаморфозе, камуфлаже или дигиталне грешке скидајући велове тајни, иза којих се назиру обриси скривеног. У свом
херметичком сликарству подсећа на варљивост света и потребу редефинисања граница познатереалности. Отуда аутор нуди позив на ресет, тишину усред буке, медитацију наспрам површности, духовност која обавија сваку представу “светим”, одуховљеним емоцијама. И управо у том међупростору између познатог и наслућеног Алексић гради експресију и флуидни спектар својих визија које се могу окарактерисати као сензације о миру, тишини и медитативној суштини света. Света који је скривен и који тек треба разоткрити.
