10/03/2023
Dodiri
Slučajno pogledah ispred sebe. Kafa je bila tamnija toga dana i cigareta ljuća nego obično.
Taj pogled drugačiji. Nekako nov. Uznemirujući. Neka kiša je lenjo padala i plave uvojke izvijala iz dosade.
Odlučih da se kockam sa strpljenjem.
Da čekam reč ili da je šaljem, da gledam u stenu ili da pokušam da se popnem na njen vrh?
Ima nešto tu što me tera da zatreperim kada osetim vrelinu pogleda koji slučajno okrzne moj vrat.
I mnogo toga u njegovom hoću da te neću i neću da te hoću.
Ko da razume to?
I ćutim sve što bi rekla i govorim sve što nije.
I tako i on i ja nerazumevajući jedno drugo lažemo se da se nećemo a hoćemo se.
Možda.
Kako da znam da sve ovo nije moja suluda fikcija a njegovo ubijanje sivila dana.
Ko da razume pogled koji uznemiruje i ruke koje zadrhte kada dišemo isti vazduh.
Znam samo da od jednog dodira kiša je stala i bilo je toplo ali nikada neću znati ništa više ako mi ne kaže, sakupi dodire i kaže.
Ja ću mu odgovoriti ćutke, on će razumeti kako.
Nema nerazumevanja među damama i gospodom. Samo reči nedorečenih.
Dodirnimo ih.
Violeta *
