02/07/2025
Otvaranje festivala ANFITeatar: B-b2b (Biografije - back2back)
Na ulicama borba. U pozorištu isto.
Ovogodišnji festival alternativnog pozorišta ANFITeatar, obožavan među Kraljevčanima, otvoren je zvanično 29. juna dok se na ulicama naše zemlje simultano uspostavljalo na desetine barikada. Otvaranje su ukrasili najmladji članovi Grupa Grupe (poznatiji kao Grupica Grupica) jer na njima, na kraju svet, a i pozorište, ostaje. Podsetili smo se šta je ANFI, koliko traje, gde smo počeli i gde smo danas.
A stvarno, gde smo danas?
Je l se sećate one devojke koja je u januaru pregažena kod Vukovog spomenika dok je sa koleginicama i kolegama odavala poštu nastradalima ispod nadstrešnice? Ona je danas sa nama. To je naša Sonja, sugradjanka i drugarica, koja je izašla na scenu podjednako hrabro kao što je tog dana izašla na ulicu. Otvorila je festival, a mi smo deo otpora sa protesta i skupova uneli i u pozorište, gde se, čini se, on oduvek i nalazio.
Prvo veče festivala gledali smo Duh je naša domovina, predstavu o životu Danila Kiša. U snolikoj drami podeljenoj u poglavlja koja korespondiraju sa fazama piščevog života, upoznajemo Kiša, njegovo odrastanje, misli i dela. Kroz intimu njegovih uspomena i čula, publika svedoči ne samo priči o jednoj ličnosti, već o jednom istorijskom periodu. U ispreprelatnosti individualnog i kolektivnog sećanja, ali i dva jezika, srpskog i mađarskog, putujemo kroz stvaralaštvo pisca koji nije tolerisao etikete. Biografija jednog od najvećih pisaca s ovih prostora oslikana je u dihotomijama od samog početka: detinjstvo-odrastanje, muško-žensko, mađarski-srpski, život-smrt. To potvrđuju i umetnički izbori u samoj predstavi, od dvojezičnosti samog dela, do izbora glumaca (Alisa Lacko, Tibor Kakonji), koji maestralno oživljavaju i približavaju duh Danila Kiša publici.
Danilo Kiš daje savete mladom piscu i tom prilikom poziva sve članove Grupa Grupe da izađu na scenu. Danilo Kiš daje savete mladim umetnicima, glumcima, borcima. Danilo Kiš kaže: "Ne budi kukavica i preziri kukavice." Glumica Alisa Lacko grca i u tom trenutku čini se da čak ni ne glumi, sa scene isivaja iskrenost toliko jaka da se preliva na nas u publici. Desetine svetlucavih očiju pomno je gledaju sa druge strane scene. Desetine mladih koji u pozorištu vide utočište i zajednicu. I moje oči su zažarene i sigurno svetlucaju i mislim kako će umetnost spasiti sve(t).
Uvek mi je omiljeni deo ANFI-ja kada se ta tanka porozna granica između scene i pozorišnih sedišta slomi na delove. Ovo je bio jedan od tih momenata. Moć pozorišta je u tome da ispreplete pojedinačno sa zajedničkim, prošlo sa sadašnjim, stvarno sa nestvarnim, publiku sa predstavom. ANFI me iznova podseća na to.
Drugog dana u pozorištu koncertna sala. Jedna jedina Dženis Džoplin, stvarna da stvarnija ne može da bude, nepomirljiva, neustrašiva, samo svoja. Neverovatno je teško da se ličnost poput nje "upakuje" u jedno delo, ali predstava Ko je ubio Dženis Džoplin? to radi spektakularno i maestralno. Ovo je više od jednostavnog omaža životu i delu jedne od najvećih zvezda rokenrola, ovo je prilika da okusiš Vudstok, da pomirišeš podrum u kom su svirali Dorsi i da dodirneš dušu Dženis jebene Džoplin. Odrastanje na jugu, zatim seljakanje u potrazi za boljim životom, za budućnošću, za sobom prikazani su u scenama koje se razvijaju u tragikomičnom maniru, kao i život ove svojeglave devojke. Mladost, droga i muzika su refren ove predstave, višestruko naglašavani neverovatnim performansom glumačko-muzičke ekipe, glumačkog sastava i rokenrol benda, multiinstrumentalista, vokalista/vokalistkinja i glumaca/glumica, kako god želite da ih imenujete. Ovde muzika nije pozadina ili pratnja već aktivan član života i predstave. Kao krv u arterijama, muzika nosi energiju i suštinu, toliko da sam se na momente osećala kao da zaista prisustvujem koncertu ove legende. Verujte, osećaj je neverovatan.
Sa fokusom prvenstveno na biografiju i međuljudske odnose, čini se da predstava ignoriše ili zanemaruje političku pozadinu hipi pokreta kog je Dženis Džoplin takoreći bila lice, i njenu ulogu u stvaranju i održavanju tog pokreta. Iako površno politički sterilna, predstava u svojoj srži jeste provokativna jer je Dženis kao ličnost to bila. Ona ne mari za standarde, očekivanja i norme, ne boji se da ide bosa po ulici i da bude ružna, ne boji se da bude prljava i da štrči. U svetu koji žene drži pod lupom politički izbor je jednostavno biti svoja i odbaciti sve nametnuto. Harizmatična, raspevana i neverovatno tužna, Dženis nas je probudila i trgla, razmrdala i rasplakala.
Iako je možda slučajnost što su se baš dve biografije našle kao prve dve predstave na repertoaru, verujem da raspored nije mogao da bude bolji. Obe priče suštinski jesu one o preispitivanju društvenih očekivanja i o nepripadanju. Obe predstave su na svoj način spektakularne i neverovatne, obe oživljavaju ličnosti od kojih možemo da naučimo mnogo, ali još bitnije, oživljavaju priče u kojima možemo da pronadjemo sebe, sada i ovde. Parafraziraću Dženis iz predstave - Ako progovorite, nemate šta da izgubite, ako ćutite, izgubićete sebe.
ANFI je otvoren. Mi ne ćutimo.
Tekst pisala Andjelija Rudnjanin
