28/04/2026
Поштовани наши пријатељи и љубитељи ове врсте уметности, желимо да вас позовемо на догађај који који организује Основна школа" Академик Миленко Шушић" Гуча поводом обележавања Дана школе.
Приредба је посвећена Ники Николи Стојићу, родоначелнику вајарства у Драгачеву и једном од оснивача Удружења као и Сабора трубача.
Са поносом чувамо сећање на Нику Николу Стојића. Удружење самоуких сликара и вајара Драгачева има празнину која неће бити попуњена.
НЕВЕРОВАТНА ЕНЕРГИЈА И ПОСВЕЋЕНОСТ КУЛТУРИ ДРАГАЧЕВА
-Он је био „Мађионичар“ нашег времена. Паметан човек, човек ведре главе, песник и вајар јаког духа и отмене душе.Наш добри дух и Драгачевски Вук Караџић.
Ника Никола Стојић, рођен је 1930. године у Гучи где је и живео. Радни век је провео као директор основне школе у Гучи, директор Дома културе Гуча у чијем саставу је била и библиотека. Ника је био професор књижевности, познат је у Драгачеву као истакнути посленик у многим акцијама у култури и образовању. Један је од оснивача Сабора трубача, Распеваног Драгачева, Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева, Културно просветне заједнице Гуча и Еколошког друштва.
Попут Вука Караџића отргао је од заборава преко 1000 народних песама, легенди, прича и објавио их у три књиге под заједничким називом „Драгачевке“ . Аутор је и књиге „ Драгачевски епитафи“ у којој је сакупљено 800 записа са надгробних споменика и крајпуташа. Написао је 70 књига (поезије, хроника, монографија).
Стојић је и врсни вајар и родоначелник вајарства у Драгачеву.
„ Вајам од 1974. године. Био сам те године на мору и одједном сам осетио потребу да вајам. Узмем у руке длето и дрво и тако су настале моје прве фигуре. Прву сам назвао „ Старац са брадом“. Досад сам урадио више од 1000 фигура, фигуралних композиција и рељефа. Углавном користим орахово дрво, али клешем и у храсту, крушци, платану“ говорио је Никола Стојић.
Како свака емоција тражи језик, у њему је тињала безгранична потреба, стваралачки немир који је исписивао длетом у дрвету. Он у ораховом дрвету клеше ликове сељака и сељанки, љубавника и ратника, војвода и калуђера....Сељанке су забрађене у мараме, на главама сељака обавезно шајкаче, у рукама војвода мачеви, а у рукама калуђера крст. Ликови подсећају на оне виђене на српским средњовековним фрескама и драгачевским крајпуташима. На ликовима су крупне очи као зреле шљиве, носеви издужени и пљоснати, а бркови густи и дуги. Може се препознати дубока усамљеност и стидљивост, али истовремено у њима кључа сирова брутална снага живота са свим тугама и радостима, жељама и ишчекивањима.
Николина тежња је остварење универзалне лепоте узвишених одлика, природног и савршеног човека који је у миру са самим собом и целим светом. У тој спознаји и скулптурама су садржани сви квалитети и препознат драгачевски менталитет. Посебну пажњу посвећује портрету, ликови су симболи одређених духовних стања. Простор, маса, волумен, линија, светлост све те ликовне елементе изражавања проналазимо у његовим уметничким делима. Битна је скулпторска прича коју налазимо у његовим радовима: Трубачева љубав, Мајка, Манастир, Да човек не буде број, Карађорђе, Двоје, Саво Трубачевић, Драгачевка, Породица, Трубачев одмор, Вук Караџић, Војник Вилип, Свети Сава, триптих Косовски бој ( Цар Лазар пред бој, Три српске војводе и косовка девојка налази главу М.Топлице), Ктитор, Јово Ружу кроз свиралу зове, Из дрвета у живот.. стубови: Драгачево, Клетва, Драгачевац, Задушњице, Гуча... преслице на којима су симболи: кућа, забрађена сељанка , голуб и грозд. У делима се препознаје реакција на догађаје, појаве и збивања у његовом окружењу. Радови указују на његов неуништив дух и креативну енергију. Присутан немир и тежња нагони га да на потиснуте стазе наше прошлости врати и оживи заборављено.
О својим радовима Стојић је говорио: „ Својим радовима желим да изразим поштовање према људима, историји и предањима мог завичаја. Дружећи са њима осетио сам потребу да о њима проговорим и на овај начин“.
Поводом Стојићеве изложбе приређене 1982. године у београдском Павиљону „ Цвијета Зузорић“ записао је Драгослав Пармарковић: „Све то сада пред нама: ликови брадатих сељака, смерних снаша и девојака, водоноша што хита на кладенац, и наравно трубач тај драгачевски Орфеј који буди сунце и снове девојачке.... Свет толико , препознатљив, али Николином руком извајан, одједном постаје особен, надахнут, наш.“
На питање новинара да ли постоји рецепт за дуг живот, Никола нам је говорио да нема рецепта.
"Ја мислим да све зависи од материјала. Никад нисам ни претпоставио да ћу напунити 90 година. Ја сам у 35 година био на самрти, а ево сада нису живи лекари који су мислили да нећу преживети. Имао сам неправилан рад срца, а ишао сам на трке и играо одбојку. Поред материјала је важно да се човек троши. Човек мора да буде активан до задњег тренутка. Каже један мој сељак - сви се ми надамо пензији и да не радимо. „Нећу да радим, има да легнем само и баш ме брига“. А ја кажем, немојте то да радите. Ко легне под крушку, сатрулиће као крушка. Ради шта било. И ја сад са 90 пишем, пре неки дан сам неке песме завршио. Моја мајка је умрла са 84, ишла је преко собе да провири кроз прозор, падне и сломи кук, да није сломила кук још би функционисала. Мој отац и брат средњи, умрли су са 70 година, стриц и браћа од стрица. Стојићи су углавном умирали са 70 година. Занимљиво је да је на гробу мог прадеде који је дошао у Гучу са Пештери, односно из Нове Вароши писало да је умро у 114. години. Не верујем да је он са собом донео документа, а нема ни ко да посведочи да је он заиста умро са толико година."
Никола је написао и песму о корони:
КОРОНА ВИРУС 2020
Хиљаду, хиљаду па милион,
корона вирус по свету коси;
залуд су наша знања
и наоружања.
са њим нико, са успехом,
не може да се носи.
Он се не гађа топовима,
нити касетним бомбама,
којих је свуда по свету;
на њег не можеш тенком,
нити послати ракету.
А народ стрепи, шапуће,
крсти се и моли, уплашен.
Неки људи не умиру, само путују да би живели вечно кроз своје речи и дела. Оставио је толики неизбрисив траг и утицај не само на будуће генерације , већ и на своје савременике.
текст саставила 2020.
Снежана Костић, председник Удружења
" Када се неки будући истраживачи , посебно културног живота и стваралаштва Драгачева, буду бавили периодом друге половине XX и почетком XXI века, међу ствараоцима и сведоцима незаобилазно ће се срести са именом Нике Николе СТОЈИЋА, памћеника народног трага, духа и ума. Вођен љубављу према завичају од првог дана ступио је на стазу Вука Караџића.
Поред седамдесет написаних књига ( хроника, монографија, збирки песама), бавио се интензивно и вајарством. Један од ретких вајара који је 1982. године излагао у београдском павиљону „ Цвијета Зузорић“, у коме приказују своја достигнућа најеминентнији уметници. Изложбу је отворио Василије Тапушковић, секретар републичке заједнице културе, и том приликом рекао и ово: „ Ово је скуп једне разуздане маште свих оних предања и легенди које је Ника Стојић још од детињства носио у себи и, ето, сада одсликао длетом у дрвету и тако стао у ред врсних самоуких вајара.“
На изложби у Београду, 2004. године, Ђорђе Кадијевић познати ликовни стручњак и критичар, је рекао: „ Вајајући и пишући, Стојић несебично помаже младима....Он је даровит човек снажног темперамента и јаке руке. Из тог дела избија силна енергија чије благовремено дејство прелази на посматрача....“
Забележио, 2020.
Јовиша М. Славковић
Ника Никола Стојић је умро 4. децембра 2020. године
