29/06/2026
Pečat 2014. Godine
Пише Лазар Јованов
Како је најава овогодишњег Шекспировог фестивала у Чортановцима актуелизовала расправу о кратком и селективном јавном памћењу у српској култури и њеној историји
Поводом актуелног писања и најаве наводно Првог Шекспир фестивала у Србији (медији су преплављени информацијама о „позоришном догађају века у Чортановцима“) а с обзиром да сам две године био учесник на научноистраживачком пројекту „Идентитет и сећање: транскултурални текстови драмских уметности и медија (Србија 1989−2014)“ и да сам се бавио КПГТ-ом и концептом Града театра, професионална етика ми налаже да се огласим и изнесем неколико информација релевантних за разумевање „културе заборава“ у Србији и „региону“. Посебно у контексту некада организованог Шекспир фестивала, а уз актуелно свеопште ћутање наше културне јавности. У стручној јавности, наиме, „култура заборава“ је значајно културолошко питање, јер сећање представља конститутивни елемент културе једне заједнице, њеног идентитета, веровања и вредносног система.
Стварно ПРВИ Шекспиров фестивал у бившој СФРЈ, односно Србији, реализован је у тада запуштеном и занемареном комплексу Палићког језера, поред Суботице, 1986. године (уз напомену да је амбијентални театар, на југословенском културном простору, и пре тога често користио Шекспирово дело). Шекспир фест створили су редитељи Љубиша Ристић и Нада Кокотовић, уз саосниваче позоришне трупе и културно-политичког покрета КПГТ (Казалиште Позориште Гледалишче Театар) Радета Шербеџију и Душана Јовановића. За уметничко вођство Народног позоришта Непсинхаз – КПГТ у Суботици, Шекспир фест из 1986. године био је друга етапа у операционализацији суботичког концепта Града театра, као део нове прогресивне (интегративне) културне политике града Суботица. Фестивал је означио крупне резултате на културном плану и велико отварање нових могућности позоришног стваралаштва и комуникације с публиком, при чему се има у виду да су откривене и нове вредности не само у позоришном животу Суботице већ и Војводине, Србије и Југославије. Такође је наглашена и његова улога у интернационалној афирмацији позоришног живота Југославије, јер је изазвао пажњу и сарадњу уметника и из других земаља Европе, највише из Мађарске.
ЗАЈЕДНИШТВО ЕЛИТНЕ И ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ У току 52 фестивалска дана изведено је шест премијера капиталних Шекспирових трагедија у продукцији суботичког Народног позоришта Непсинхаз − КПГТ: Тит Андроник (р. Душан Јовановић) Ричард III (р. Љубиша Ристић) Хамлет (р. Вито Тауфер) Отело (р. Нада Кокотовић) Макбет (р. Златко Свибен) Јулије Цезар (р. Јанез Пипан) као и једно Борхесово бављење Шекспиром − Everything and nothing (р. Каћа Челан).
Поред тога било је и гостовања из Мађарске (Макбет − „Szegedi operа“, Хенри IV − „Szegedi nemzeti szinhaz“, Сан летње ноћи − „Szkene szinhaz“ из Будимпеште, Марија Наблоцка − „Gledališče Sester Scipiona Nasice“ из Словеније). Шекспир фест је обухватио и низ концерата (Суботичке филхармоније, Јована Колунџије, Александра Маџара, Рите Кинке, групе „Ацезантес“ из Загреба, Дубравка Детонија и др). Одржано је више тематских предавања и округлих столова, које је, између осталих, модерирао Драган Клаић („Употреба власти“, „Мултикултурни шок“). У галерији „Багојвар“ одржане су изложбе слика Владе Величковића, Душана Оташевића и Оље Ивањицки, као и седам филмских пројекција (углавном Шекспирових екранизација) као зачетак данашњег Палићког филмског фестивала, на истој Летњој позорници, али и читав низ неформалних јавних наступа музичара, глумаца, сликара.
[restrictedarea]
Представе Шекспир феста су избрисале границу између елитне и популарне културе, „високе и ниске“ уметности, српскохрватске и мађарске публике, чиме су створени услови за приступ ширих слојева становништва културно-уметничком животу заједнице, са циљем интеграције различитих културних и социјалних група. Следећи принципе јединственог југословенског културног простора (концепта који су установили творци КПГТ-а, са намером да афирмишу вишенационалност, мултиетничност, мултиконфесионалност и вишејезичност Југославије) Шекспир фест ‘86 је окупио публику, ствараоце, уметнике и раднике у култури из читаве Југославије, различите националне, етничке и верске припадности. Драмски ансамбл у Суботици већ су чинили глумци и други уметници, Срби, Мађари, Хрвати и Буњевци, а представе су извођене на свим њиховим језицима, које је разумевала и говорила суботичка публика. Ансамбл суботичког Народног позоришта Непсинхаз управо на Шекспир фесту постао је ансамбл КПГТ-а, када су му се прикључили неки од најистакнутијих глумаца југословенског културног простора: Раде Шербеџија, Миодраг Кривокапић, Инге Апелт, Ана Костовска, Александар Кајо Цвјетковић, Дамир Шабан, Сретен Мокровић, Енвер Петровци, Гордана Гаџић, примабалерина Алмира Османовић и њен партнер Давид Сорин, Неђо Осман, песник Божидар Мандић, Тамаш Јакоб (из Мађарске) и читава група младих македонских глумаца (Рујиш Кадирова Беговска, Ева Аманатиду, Љупчо Бреслиски, Елизабета Кочовска, Ванчо Ђошевски, Мустафа Сухат). У реализацији пројекта су учествовали и драматурзи Драган Клаић, Ласло Вегел, Борка Павићевић, Јанош Сивери, Дејвид Готард (из Лондона) Андраш Форгач (драматург из Мађарске) и Лазар Стојановић. Дакле, све најбоља „имена“ из „прве лиге“ југословенског театарског живота. Првак југословенског и светског позоришног плаката, Борис Бућан, направио је тотал дизајн театра и Шекспир феста. Најбољи позоришни фотограф Југославије, Енес Миџић, снимио је три хиљаде фотографија са овог фестивала. Представе Шекспир феста су непосредно истицале језичку разноликост заједнице, третирајући је као својеврсно културно богатство и нематеријални културни капитал не само града већ и државе. „Рушећи општинске, покрајинске и републичке атаре, бар када је позоришно стваралаштво у питању, Суботица је привукла позорност на себе и своје опредељење да је једина шанса у заједничком живљењу“ (Лакићевић, 1986).
УМЕТНИЧКА ИЗВРСНОСТ Када је реч о уметничкој изврсности, према више хиљада текстова, приказа и критика, доступних у прес-архиви (www.kpgtyu.org) већина представа је поседовала апсолутни и оригинални квалитет са аутентичним и препознатљивим естетским „рукописима“ редитеља, глумаца и других стваралаца у оквиру фестивала. Уметничка изврсност феста се очитовала, између осталог, и у својеврсној стилистици, сценском, односно концептуалном изразу, прецизно артикулисаним стваралачким (друштвенополитичким) идејама, добрим темпо-ритмовима представа, брзом смењивању сцена и у спектакуларности (одлично владање масовним сценама). Анализом есеја писаних поводом Шекспир феста уочава се јединствена необарокна морфологија савремене уметности, која је лансирана у постмодерној југословенској театарској пракси са Љубишом Ристићем и културно-политичким покретом КПГТ, подразумевајући еклектику као естетику, затим историју позоришта, политичку и друштвену историју − као примарни извор модерне уметности, те експеримент с разнородним уметничким правцима и медијским формама. Очигледни одјек естетике новог барока, како је овај проседе у то време називао Љубиша Ристић, рефлектовао се и у игри са динамиком различите јачине, колажима, пучкости, раскошном изразу, судару кодова и различитих семиотичких сфера.
Почев од представе Мадач, коментари из 1985. године, Народно позориште Непсинхаз − КПГТ је годину дана континуирано пунило ступце југословенских новина, програме радија и телевизија, а кулминација је била од краја јуна 1986. до средине августа, када није било озбиљне или „неозбиљне“ редакције у овој земљи, а да није имала бар репортажу, извештај или приказ неке представе са Шекспир феста. Југословенска јавност је са нарочитом пажњом пратила представе са Палића и готово једногласно прогласила ову манифестацију за најзначајнији позоришни, уметнички и уопште социокултурни догађај године у земљи, дајући му епитет „театра Југославије у малом“. Јован Ћирилов је претеривао да је у Суботици, на Палићу, било више Шекспира неголи у Стратфорду. „Када је чуо шта ће се све догађати и шта се збива на Палићу, чувени Питер Брук телефоном је Шербеџији једноставно рекао: Ја сам љубоморан на вас“ (Париповић, 1986). Тада новинарка „Омладинских новина“, данас критичарка Бранка Криловић (1986) записала је како је Шекспир фест успео да помери фокус интересовања јавности са традиционалних фестивалских „гиганата“ − Сплита, Дубровника или Охрида. Током неколико наредних година Шекспир фест је „протутњао“ читавом земљом од Љубљане и Загреба, преко Сарајева и Скопља, до Новог Сада, Будве и Котора, Сплита и Мостара, а затим су поједине представе одигране у Немачкој, Мађарској, Костарики, Мексику, СССР-у… О Шекспир фесту су писали и извештавали најистакнутији позоришни ствараоци и критичари: Боро Драшковић, Драган Клаић, Ласло Вегел, Борка Павићевић, Далибор Форетић, Петар Бречић, Весна Кесић, Андреј Инкрет, Васја Предан, Хамдија Демировић, Јован Ћирилов, Душица Пејовић, Милорад Вучелић и сви остали.
СЕЛЕКТИВНО ПАМЋЕЊЕ И сада, на чему смо: после 28 година поново имамо Шекспиров фестивал на нашим просторима. Ову културну иницијативу сви поштујемо и поздрављамо, јер је Шекспирова модерност и актуелност непревазиђена, а вредност свевремена и универзална. Дакле, циљ аутора овог текста није да процењује квалитет и уметничке домете чортановачког Шекспир фестивала, него да се актуелизује питање „културе заборава“, у контексту поменутог позоришног догађаја. Јер, истичући да се овогодишњи Шекспир фестивал ПРВИ пут одржава у Србији, директор и организатори ове позоришне манифестације имплицитно негирају постојање суботичког фестивала. Наравно, ни не помишљам да идејни творац фестивала у Чортановцима, Никита Миливојевић, није имао сазнања о суботичком Шекспир фесту, или да није разумео његов значај. Лако је одбацити и „аргумент“ према којем је Шекспир фест из 1986. реализован у бившој Југославији, а не у Србији. Било какве замене тезе и игре речима су сувишне и манипулативне. Уосталом, последњих неколико година се на разним странама научно проучава Шекспир фест ‘86 у оквиру бављења КПГТ-ом.
Дакле, о чему се заправо ради? По свему судећи, о селективном памћењу, које представља механизам (културолошке) манипулације, са циљем остваривања одређених интереса (превалентних група и/или појединаца) који увек уређују однос јавног памћења и заборава. „Грубо речено, заборавља се оно што је за владајуће групе некорисно“ (Куљић: 2010, 9). Другим речима, савремене културне иницијативе, као нпр. овогодишњи Шекспир фестивал, неретко „болују“ од тенденциозног потискивања у заборав остварених и доказаних вредности како би се дао дигнитет њиховим „новим“ иницијативама и иницијаторима. Из неког разлога, стало им је да стекну опасну и незахвалну позицију „културних иноватора“, неопрезно заборављајући горка искуства аутентичних иноватора, о којима смо од почетка текста говорили.
Но, мотиви ових „нових иноватора“ су јасни. Али ни мени, као ни многима другима, није јасна културна јавност која не реагује. Или се можда ни она не сећа да је учествовала у писању стотина текстова којима је била преплављена југословенска и светска штампа? Или смо можда навикнути на „културно крадуцкање“?
У тој симптоматичној „политици заборава“ на нашем културном простору, у овом случају усмереној према стваралачком опусу Љубише Ристића и КПГТ-а, Шекспир фестивал 2014. је само један лакмус папир, парадигматичан случај. Да подсетимо, Тврђава театар у Смедереву је 2009. године у јавности такође представљен као ПРВИ амбијентални фестивал (sic!). У Црној Гори, културни и политички естаблишмент већ дуже време заташкава чињеницу да је творац Будва Града театра и Котор Арта Љубиша Ристић, са Надом Кокотовић (sic! sic!). Неизбежно, тој маргинализацији су допринели и доприносе и српско-црногорски културни кланови из Србије.
И ко онда после свега наведеног сме да каже да се на нашим просторима не рециклира. Па овде се надмећу у рециклирању идеја КПГТ-а од пре три деценије, од Бриона до Охрида. Нека, нека, само нек‘ се рециклира! Бити ПРВИ, то је све?!?
[/restrictedarea]
ShareSave
ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ...
БЕЗ ЗНАЊА О ПРОШЛОСТИ НЕМА НИ ПУНЕ СВЕСТИ О САДАШЊОСТИ
19/06/2026
https://www.pecat.co.rs/2014/06/biti-prvi-da-li-je-to-sve/
