27/06/2020
ВИДОВДАН
“Друкчије се рачуна на Небу, но на земљи где ми рачунамо...“, рече владика Раде.
Сваки нараштај, па и појединац, кроз целу људску историју, по правилу доспе до тренутка свог суштинског опредељења – куда ће и за ким ће. То не мимоилази ни наш нараштај, ма колико се ми трудили да покажемо да нас се то не тиче. Иста се вековна питања стављају и пред свакога од нас данас и ту нема могућности избора питања, та могућност се даје у избору одговора...Хтели не хтели, мораћемо, ако ништа друго, а оно бар сами себи дати одговор на ту "вечну" дилему - ком се царству приволети, јер је то питање Смисла постојања или бесмисла непостојања...
Тог "далеког" уторка, 28. јуна 1389. ( чини се, ипак, као да је јуче било, и као да ће опет бити, колико сутра) за светог кнеза Лазара и његове свете витезове није било дилеме. За њих је супротстављање азијској немани био одговор на Христов призив да се из љубави жртвују за Њега кроз жртву за свој народ. Био је то дан кад је Небо продрло на земљу - дан кад је вечност натопила време...
Наравно, све је могло бити и другачије. Могао је свети кнез царскога достојанства (што је наш народ добро знао називајући га у народним песмама "царе Лазо") и другачије поступити - савити шију пред турским султаном и од Христовог војника постати роб кнеза таме. А шта значи робовати њему, добро зна људски род (да ли?) још од почетка историје па све до данас.
Не постоје поуздани историјски подаци да је чувена „клетва цара Лазара“ икада изговорена. Нешто слично, међутим, мора да се и фактички догодило. Наиме, шаљући позиве својим великашима, управитељима одређених области, да са војском дођу у договорено време на уговорено место пред битку, властодржац је у то време био у немогућности да било како реагује уколико се овај други не одазове на позив. Будући да су се везе одржавале на "коњски" начин, најчешће није било времена (због међусобне удаљености актера) да суверен примора потчињеног на испуњавање војничких обавеза. То се могло исправити тек много месеци касније...Све је, дакле, остајало у домену надања, па иако су припреме пред битку на Косову пољу трајале месецима, свети кнез Лазар није могао са сигурношћу да зна с коликом војском ће се супротставити завојевачу. Многи од оних којима је послао позив за помоћ нису се одазвали, пре свега они из зоне западних "хришћана".
Многи, међутим, из редова његових витезова, нису устукнули, а многи међу њима су у битку пошли као на весеље, јер је "ударити на шејтана" био најбржи пут за лично искупљење...Било би занимљиво видети нас у тој ситуацији, мада није непознато на шта би то личило...Раслабњени какви јесмо, са историјским мандатом од петнаестак минута (а памћењем још краћим), мислимо да нам "припада" улога да решавамо вечно косовско питање. А оно је ту само зато да се опредељујемо, решити га не можемо, чак иако помислимо да смо то урадили...Па чак и ови данашњи „лидери и вође“ који живе у самообмани гордости (а она је слепа!) да нешто „решавају“, да могу донети нека „коначна решења“ и да су битни, не схватају да су само прашина коју ће, као и у свим претходним случајевима, развејати први мало јачи ветар.
Као и пре, и овога пута смо у писању ових редова користили проверене изворе. Па иако је јасно да је и свети кнез чинио нека дела која ми данас сматрамо неоправданим ( потпуно погрешно, чинећи то из незнања или из ко зна којих злобних намера и разлога), оно што одређује њега и његове витезове пред Свевишњим и пред нама је, несумњиво, његово косовско опредељење...
Јер, Косовски Завет је завет са Небом. Небо нам је дало Свето Косово, па се о њему само Оно и пита...Наше је да се сваки дан изнова опредељујемо хоћемо ли да учествујемо у победи или не, јер је сваки дан – Видовдан...
Аутор слике и текста је Горан Горски.
Сва права су задржана. Неовлашћено коришћење је кажњиво.
