08/03/2026
Завршише се некакве буне по Анадолији, и султан Мехмед IV нареди да се више не може десити да толико царство, којег се боји сва Европа, буде поражено од неког малог хајдука у неком малом санџаку, гдје је сва турска војска, а и становништво, повучено у касабе, док хајдуци слободно контролишу све остало.
Скупи се огромна војска из Босне. Херцеговачки бегови подигоше своју и, под пријетњом султана — јер сви су знали шта значи када султан запријети — заштитише караване, кренуше у потраге и засједе да ухвате Баја Пивљанина.
Бајо је испочетка вјешто избјегавао замке. Али гдје год би побјегао, чекала га је нова војска и неколико пута га је само Бог спасио.
Пред великом силом Бајо распусти хајдуке у мале групе, али Турци не престају — гоне јатаке, хватају и убијају хајдуке.
Ипак, Бајо са око двјеста хајдука успије да се пробије до Котора, гдје Млечани одлучише да их пребаце бродовима до Задра, да помогну Стојану Јанковићу, бар док се велике турске јединице не повуку из Херцеговине.
Херцеговина се врати у старо, зло, али предвидиво вријеме — са олакшањем дочекано и од Срба и од Турака.
Осман-паша, у чијим грудима је горјела жеља за осветом, покушавао је да ухвати Баја, али није успио.
Бајо је, од свих њих, знао све путеве и стазе које је прошао током дугих година хајдучије, па се увијек успио извући.
Осман је био изван себе; слао је уходе и убице у Котор, али Бајо је већ био отишао.
Осман је био очајан.
Никада се није обријао послије Омерове смрти. Исцрпљен, мршав, и да није имао богату турску одјећу, више је личио на хајдука него на пашу.
Једног дана ухода, а било их је на свим странама — често ходећи и једне и друге — дође код Осман-паше у Казанце и, клањајући му се, рече:
— Османе пашо, јавили су ми из Котора једну битну и скупу вијест.
— Ако је битна и тачна, онда није скупа. Збори шта си сазнао — рече паша са очигледним презиром. Још од првих дана у Стамболу као дијете мрзио је те шпије и уходе.
— Дао сам два дуката — на шта се паша намршти — а ја од тебе, мој добри пашо, не тражим ништа више да зарадим, него само хоћу да помогнем.
— Збори више, шта си сазнао?
— Бајо има неку влахињу у Срђевићима.
— Каква је то вијест? То се зна у Стамболу, а камоли у Казанцима.
— Али се не зна да долази по њу и да је вoди у Котору. Латини су му дали кућу и хоће да је преведе. Каже ми битан човјек да их је уцијенио, или она или се повлачи и неће више за њих да се бори.
Паша се замисли и помисли да је могуће да Бајо ипак дође.
— Слушај ме добро. Ево ти дукат, и доста ти је. Будем ли сазнао да си ме слагао, закукаће ти мајка. Канџијаћу те док крв не пропишаш!
И баци му један дукат пред ноге, а дукат одскакута у траву. Паша устаде и оде, а ухода скочи да тражи дукат по трави. Паша одмах покупи нешто војника и запути се право у Срђевиће.
За једно, скоро два сата јахања, изненада упадоше у село, опколише га, и паша нареди да се скупе сви и доведу на ливаду испред једне куће.
Срђевићи су били једно од љепших села Гатачког среза, насред Гатачког поља, кроз које је текла мала ријечица под планином Бјеласницом.
Након смрти Омера, Осман нареди да се ријека у његову част зове Мушница.
Сељаци се у страху скупљају на ливади; неки бјеже и скривају се, али војска већину пронађе и силом доведе.
Осман сједи на коњу који је нервозно ритао због прашине и мува.
Као нека сабласт на коњу, паша је плашио људе, који нису знали какво зло ће им нанијети.
— Сазнали смо — громким гласом поче паша — да помажете банде и разбојнике који уносе немир и пљачкају људе. За било кога за кога утврдимо да помаже непријатељу царства, казна је смрт!
Док је држао говор, јахао је око преплашених људи.
— Ако сазнам да је неко нешто знао, а није пријавио — казна је смрт.
Било каква веза са бандом — смрт!
Јахао је, па зауставио коња пред лијепом дјевојком. Погледа је љутито:
— Јеси ли ти та?
— Која? — дрско одговори Милица, док јој је мајка стајала иза леђа и уштипну је. Милица се трзну, али паши није промакло.
— Због тебе ће читаво село горјети и сви ће ови људи — показујући руком по окупљенима, на шта људи подигоше главе и мрко погледаше према Милици — отићи у робље.
— Ако — узврати она, гледајући пашу право у очи.
— Никакво зло нијесам никоме нанијела, ништа лоше нијесам урадила, а теби, пашо, нека иде на душу ако овим људима ишта урадиш.
Паша склони неуредну косу са лица, коњ се окрену у мјесту и он се сагну према њој.
— Превише том језичином лапрдаш, а то никад ником није донијело добро.
Усправи се опет и гласно рече својој војсци:
— Покупите им коње и волове за казну!
И опет погледа Милицу:
— Овај пут ћу бити благ, а сљедећи пут… Сљедећи пут ћу, Алаха ми свемогућег, бити другачији.
Мрко погледа Милицу и одјаха брзо.
Дуго су скупљали коње и волове. Сељаци су мољакали:
— Немој, молим те, ово је тек ождребљено… Немам с чим орати… Дјецу немам с чим хранити…
Војска је била неумољива и све отјера.
За три дана појавише се исти војници и сву стоку вратише, на опште изненађење у селу.
(Наставиће се...)
Ушћумлић Немања
