22/07/2025
Gospodine Cune, ne brinite za romanse. I hvala za fotografiju koju ćemo pamtiti, iako se nismo fotografisali
Rekli su mi da mi se Predrag Cune Gojković (možda) neće javiti na telefon. Možda ne prima posete. Nigde ne ide. Rekla sam da ću ga ipak pozvati. Telefon zvoni. Čujem gospodski glas. Dobro poznat i uvek isti. Pričamo.
"Gospodine Cune, Jugoton Vam dodeljuje posebno priznanje za izuzetan doprinos diskografiji"." Dušo, ne znam kako da vam kažem koliko ste me obradovali. Ja nigde ne idem, ne mogu, ali dođite vi kod mene, ja ću vam platiti taksi".
Ruka u kojoj sam držala slušalicu je zadrhtala. "Gospodine Cune, doćiću sutra. I ne brinite za taksi".
Pozivam da samnom pođu Ljiljana Filipović i Dafina Dostanić. Ljilja moja koleginica iz Jugotona i Dafi naša prijateljica i poznata novinarka. Na divna mesta na kojima se pišu te jedinstvene, životne priče i treba da idu divni ljudi koji će te priče pamtiti. Stojimo ispred kuće legende muzičke scene. Osećaj je poseban. Nekako mislim ućićemo u neku pesmu. Ruka mi je opet zadhtala. Mogu ja to - ponavljam. Okrenem se prema Ljilji i Dafini. "Možeš ti to"- kažu mi. Polako govorim sebi, nemoj da nešto zabrljaš.
Gospodine Cune, ne, ne, neću tako. Rećiću gospodine Gojković. Ne. To je mnogo zvanično. Vrata se otvaraju. Pred nama je gospođa Lela, supruga našeg pevača. "Gde ste vi", pita me. "Cune je već nekoliko p**a pitao da niste možda zvonili, a da ja nisam čula. Pomislio je da ste otišli. Čeka vas". Ušli smo tada u svet Cuneta Gojkovića. Pratimo Lelu. Silazimo niz stepenice. Ne mogu da uhvatim Ljiljin i Dafinin pogled. "Samo polako" - govorim ja umesto gospođe. Danas glas ne sme da zadrhti. Ovo je važan trenutak. Ruke ne mogu da smirim. Čvrsto držim priznanje. Ljila i Dafina daju gospođi Leposavi CD-e koje smo doneli. I još poneke sitnice. Vidim Cuneta. "Dušo, došla si". Približavam mu se. Svaki korak je sve mirniji. "Dobar dan gospodine Cune". Stojimo pored njegovog kreveta. Nekako svečano. Zraci sunca polako obasjavaju sobu. Prijatno je. Cune se smeši. Široko, srdačno, dostojanstveno kao i uvek do sada. Sve oko njega sija. Sve je otmeno."Gospodine Cune, u ime Jugoton Croatia Recordsa dodeljujem Vam posebno priznanje za izuzetan doprinos diskografiji. Pozdravile su Vas sve moje kolege iz Zagreba i Beograda, na čelu sa direktorom Želimirom Babogredcem". Oči mu sijaju. Malo je sakrio pogled. Dušo- šapnuo je. Kuče je utrčalo u sobu i skočilo na mene. Ja ne mrdam. Pogledam u gospođu Lelu. Pa u Ljilju i Dafinu. Priznanje je još uvek u mojim rukama. "Gospođo i Vi ste zaslužni za ovu nagradu, uručiću je Vama". Cunetova supruga prima nagradu i spušta pogled, a onda sa Ljiljom i Dafinom odlazi na dvorište obraćajući mi se, "Vi ćete ostati sa Cunetom". "Hoću". "Sedi do mene". Sedam sasvim blizu. "Ti si iz Novog Sada". Veselo ga pitam, kako zna. "Pa čujem po govoru. Znaš dušo, ja sam do Novog Sada stizao za 45 minuta, starim putem". "Baš volim onu Vašu pesmu Dunave moje more, volim i Kafu mi draga ispeci". Priča mi gde je sve dolazio često, gde je pevao. Pominje Zagreb. Mnoga imena. Pamtim da je rekao da su na nekom koncertu i druženju sa njim bili Tereza i Miro. Kako su oni, pita me. Dobro su, kažem. "Dušo, zamolio bih vas da mi pronađete i sačuvate moje romanse. Kada bih samo mogao još jednom da zapevam". I počinje, ili pokušava da peva. Stežem mu ruku, a ovu drugu zabijam duboko u krevet. Gospođa Lela ulazi na tren i gleda nas. "Gospodine Cune, koliko je samo divnih slika u vašim mislima. Koliko susreta, ljudi, raširenih ruku i puteva. Koliko bogatstva u rečima i očima. Koliko ljubavi u sećanjima. To je privilegija retkih ljudi. Onih koje i ljudi i gradovi pamte i vole. Imate predivan glas... I ja tako govorim... On sluša. "Bilo je toliko toga lepog, dušo"... Hoćemo li da krenemo, pitaju me Ljilja i Dafi. A gde i kuda se kreće odavde, pitam se..."Idemo da vas više ne zadržavamo". Dođite opet govore nam jedan čovek i jedna žena, čuvari jednog vremena. "Gospodine Cune" ustajem i još jače mu stežem ruku, "hvala vam na ovom divnom susretu. Hvala vam što ste imali strpljenja za nas i na divnoj dobrodošlici". Šapućemo nas tri u isto vreme, "nećemo se slikati". Hvala vam na divnoj, večno živoj fotografiji, sa jakim bojama vaše legende. Nosićemo je u srcu. Iako se nismo fotografisali. I on govori divne reči i nežno nas gleda. "Pozdravite sve koji su mi ovo priznanje poslali". Tada me je poljubio u ruku. Do tada nisam zaplakala. Pozdravljamo se sa gospođom Lelom. Kuče laje. Ona kaže da pas plače zato što idemo. Nas tri smo toliko opijene emocijama, lepotom, dragošću, sjajem tog gospodina pevača, voljenog čoveka i umetnika divnog glasa da nekoliko minuta ne možemo da potrefimo kapiju, niti da pronađemo izlaz. A kuda se ide posle ovog mesta? Koga sad sresti, posle ovog čoveka? Idemo negde... ali da li neko zna gde? Niz ulicu. Još malo pa ćemo stati...i šta onda? Imali li ovde neko mesto gde možemo da ćutimo? Gospodine Cune, ne brinite za romanse, ne brinite za Vaše pesme. Živeće, a tako ćete živeti i Vi! I hvala Vam za fotografiju koja se nosi u srcu i mislima. Iako se nismo fotografisali.
Svake godine u ovo vreme setim se susreta sa Cunetom Gojkovićem. Kažem da sam u njegovu kuću i dvorište ušla kao jedna, a izašla kao druga osoba. Dafini, Ljilji i meni, poklonio je fotografiju, sa puno životnih boja, iako se nismo fotografisali. Nedavno mi je drugarica ispričala priću o njegovoj kući, i ne stidim se da kažem, sakrila sam se i dugo plakala. Zar ja, koja sam rekla da zbog kuća, nikada neću plakati? Zauvek živi sećanje na velikog umetnika, divnog čoveka i pravog gospodina, koji je napustio ovaj svet, na današnji dan 2017.godine.
Natalija Cajić,
direktorka Jugotona Croatia Records
