09/08/2022
Te davne 1998., koje se mnogi od vas ne sećaju, ja sam imala 17 godina. Tek što sam bila došla sa raspusta u Beograd, jer leta nikad nisu bila beogradska.
To su još uvek bila vremena kada su se ljudi radovali sitnicama i kada su se smešili na ulici bez razloga. No, te iste godine, Lari Pejdž i Sergej Brin su osnovali google i život nikad nije bio isti posle toga. Ali, tog dana, ja sam žurila da se nađem sa drugaricom, tata je gledao finale košarke, mama zabrinuto mene. Pao je dogovor da spavam kod drugarice da se ne bih vraćala sama.
Dok sam ja stavljala maskaru, Rebrača je šutirao slobodna bacanja i tri sekunde pre kraja utakmice, počeli smo da slavimo. Ja sam zbrisala iz kuće brzinom svetlosti, jer nisam želela da dam mojima vremena da se predomisle i da me ne puste. A drugo je vreme tad bilo. Tad nismo bili čipovani mobilnim telefonima, i kada bi se zamaklo za ulicu, niko više nije mogao da vas nađe.
U gradu je bila euforija. Osvajale su se medalje i pre i posle, ali tog 9.avgusta Beograd je bukvalno goreo. Ceo grad je bio na ulicama, vijorile su se zastave, svi su pevali, trubili.
Ja sam završila u KST-u to veče, mokra i umorna zaspala sam u uglu bine, jer neposredno pre toga neki momak me je ubacio u fontanu. Jer takva su to vremena bila, u kom te nepoznata osoba podigne i dok se snađeš već sediš u vodi na Trgu Nikole Pašića i razmišljaš kako ti se to uopšte dogodilo.
Bila je to jedna vrlo emotivna noć.
Pa eto, ne mogu da zamislim da se to dogodi mojoj ćerci danas. Niko ne spava u klubu, jer će neko da te snimi ili da ti uzme telefon ili neku drugu preskupu igračku. Iz istog razloga se ne ubacuju devojčice u fontane, jer ni ne znaš da li joj je telefon vodootporan. Majka uvek zna gde si, jer to zna i gorepomenuti google. A što je najgore od svega, ljudi se više ne raduju. Iskreno, ako u ovom trenutku pogledate oko sebe, ima li ljudi? I ako ih ima, raduju li se ili se igraju nekom preskupom igračkom?
