rule_ru73

07/06/2026

Između svetlosti i tišine

Ne tražim savršenstvo.
Dovoljno mi je jutro koje ne žuri,
pramen kose koji ne sluša pravila,i pogled u kome je ostalo ponešto
od svih žena koje sam nekada bila.
Volim tragove života koje nosim,jer svaki od njih govori
da sam volela,
stvarala,gubila,nalazila
i ponovo ustajala.
Godine nisu odnele lepotu.

Samo su je naučile da govori tiše.

U očima se skupljaju putevi,rastanci i susreti,snovi koji su opstalii oni koji su se pretvorili u uspomene.
Naučila sam da prava lepota
ne dolazi iz ogledala.Ona dolazi iz snageda ostaneš nežan
u svetu koji te često tera da očvrsneš.
Zato danas ne nosim osmeh kao ukras,već kao dokaz.
Da sam preživela oluje.
Da još verujem u nova proleća.
Da u meni i dalje živi devojčica
koja ume da se raduje malim čudima.
Ne stojim pred sobom da bih dokazala bilo šta drugima,već da se podsetim koliko je dragoceno biti svoja.
I dok svet meri vreme,ja biram da merim svetlost.
Onu koja ostaje u čoveku kada sve drugo prođe.
Jer žena ne postaje lepa kada sakrije godine.
Postaje lepa kada ih nosi
sa dostojanstvom,osmehom
i svetlošću koja dolazi iznutra.
I zato ne pokušavam da budem neko drugi.
Dovoljno je što sam – JA
RR
IzmedjuSvetlostiITisine

01/06/2026

"IZMEDJU DVE ADRESE"

Selidbe nisu samo kutije i adresa
To su mala unutrašnja presvlačenja duše.
Jednog jutra ustaneš i shvatiš da zidovi više ne pamte tvoj glas na isti način.
Da se šolje drugačije razmeštaju u rukama, da svetlost ulazi kroz prozor kao da te prvi put vidi. I ti nju.
U selidbi ne nosiš samo stvari — nosiš navike koje pokušavaš da spakuješ pažljivo, da se ne raspu kao pesak.
Nosiš stare tišine koje još uvek žive u fiokama. I one sitne radosti koje nisi imala snage da ostaviš iza sebe, pa ih poneseš čak i kad znaš da možda više ne pripadaju novom prostoru.

Svaka selidba je mala pobuna protiv zaborava, ali i tiho odustajanje od onoga što je već postalo prošlost.

I uvek postoji taj trenutak — između starog i novog — kada stojiš u praznoj sobi i čuješ kako se tvoj život vraća tebi, bez odjeka. Kao da pita: „A sada?“
A ti ne odgovoriš odmah.
Samo dišeš.
Jer znaš da se ne seli samo stan.
Seli se način na koji nastavljaš dalje
RR

NovaAdresa

29/05/2026

29/05/2026

Nekada sam umela da volim ljude bez zadrške.
Prijatelje, porodicu, duše koje su mi bile bliske — kao da će zauvek ostati deo mog sveta.
Davala sam vreme, razgovore do kasno u noć, razumevanje, prisustvo, onu tihu nežnost koja se ne pokazuje svima.
I ne, nisam ni ja bila bezgrešna.
Svi mi ponekad pogrešimo u rečima, u ćutanju, u načinu na koji nosimo sopstvene rane.
Život ume da umori čoveka, da ga učini težim nego što želi da bude.
Bilo je trenutaka kada sam i ja imala razloga da budem ljuta, da zatvorim srce, da ne oprostim.
Ali nikada nisam zaboravljala da smo nekad bili bliski.
Da postoje razgovori koji se ne brišu.
Pogledi puni poverenja.
Ljudi koje si voleo ne postaju tek tako potpuni stranci, bar ne u duši.
Nekada se i danas uhvatim kako pomislim na nekoga ko više nije deo mog života.
Ne na svađe, ne na razloge, ne na to ko je bio u pravu.
To me odavno više ne zanima.
Setim se sitnica.
Kako bi se nasmejala nekoj mojoj rečenici.
Kako bih joj prvo ispričala nešto što mi se dogodilo.
Kako smo umele da provedemo sate u razgovoru koji nikome drugom ne bi značio ništa, a nama je bio čitav mali svet.
I ponekad, u nekom trenutku života, nesvesno pomislim:
„Šta bi mi sada rekla?”
„Da li bi me razumela kao nekad?”
„Da li bismo se i sada smejale istim stvarima?”
A onda me tiho dotakne pomisao kako neki ljudi umeju da odu.
Bez velikih reči, bez objašnjenja.
Kao da se bliskost jednog dana samo ugasi.
Kao da godine, nežnost i sve što smo delili mogu nestati u jednom hladnom okretanju glave.
I ne ljutim se.
Stvarno ne.
Možda negde duboko postoji zrno tuge za nečim što je nekada bilo lepo, ali više nemam snage ni potrebe da nosim bes.
Život je prekratak za to.
Svako ode tamo gde misli da treba, noseći sebe onako kako jedino ume.
Samo ponekad ostane tišina tamo gde je nekada bila bliskost.
I ostane sećanje na ljude koje si voleo iskreno, bez kalkulacije, svim srcem.
I nikada me neće biti sramota zbog toga.
Jer čovek ne treba da se stidi ljubavi koju je davao.
Može samo tiho da žali kada neki ljudi zaborave koliko su nekada bili nežni jedni prema drugima.
RR

24/05/2026

'ISTI KROV"..Marko i Jelena su živeli u istoj kući kao dva pažljivo naučena stranca.
U toj kući više nije bilo pokušaja. Nije bilo ni svađa koje znače da još uvek postoji volja da se nešto popravi Samo tišina koja ne traži objašnjenje, jer objašnjenja više nikome ne znače isto.
Nekada su znali da se pogledaju kao ljudi koji se prepoznaju i bez reči.
Sada bi se mimoilazili kao dva reda u hodniku koji vode na različite strane života, iako dele isti krov.
Ono što je nekada bilo ljubav, sada je imalo formu navike.
I odgovornosti.
Deca su bila jedina tačka koja je još držala liniju između njih.
Sin je počeo da primećuje da se roditelji ne smeju kada nisu primorani.
Ćerka je naučila da prepozna tišinu pre nego što nastane, kao da u kući postoji unapred dogovoreni trenutak kada se ništa važno ne izgovara.
Zbog njih su ostajali „normalni”.
Zbog njih su sedali za isti sto.
Zbog njih su igrali uloge koje su odavno izgubile emociju, ali su zadržale formu.
Marko i Jelena su to znali.
Oboje.
I niko više nije imao iluziju da se nešto može vratiti. Nisu se čak ni trudili da ga vrate.
Kao ljudi koji su prestali da traže izgubljeni predmet, jer su negde usput prihvatili da ga više neće naći.
Ponekad bi Jelena u
hvatila sebe kako gleda Marka dok ne gleda u nju. Ne sa bolom, ne ni sa ljutnjom — više sa nekom tihom jasnoćom da je to nekada bio čovek koji joj je bio ceo svet.
A Marko bi uveče slušao zvuke kuće i znao da je sve još tu — samo više ništa ne pripada nikome do kraja.
I to je možda bilo najčudnije:
što niko nije bio ni srećan ni nesrećan.
Samo su postojali u prostoru između, u kojem se život ne prekida, ali se više ni ne živi onako kako je nekada zamišljan.
RR

24/05/2026

"BISER NA DNU SRCA"
Milena je imala osmeh zbog kog su ljudi verovali da joj život nije mogao učiniti ništa strašno. Taj osmeh nije bio bučan niti naučen za svet — više je ličio na svetlo koje čovek ugleda kroz prozor dok napolju pada kiša. Uz nju su se ljudi osećali lakše. Umela je da sluša bez prekidanja, da se našali na svoj račun onda kada drugima postane neprijatno, da svakome pronađe onu jednu rečenicu zbog koje ponovo udahne malo mirnije.
Govorili su: „Blago njoj, kako je jaka žena.”
Milena bi se tada samo nasmešila.
Nije ona bila jaka.
Samo je previše p**a ostajala sama sa stvarima koje čoveka ili slome ili zauvek promene.
Postojali su trenuci kada bi joj pogled zastao negde daleko, usred razgovora, kao da na pučini njenih očiju još uvek pluta nešto što nikada nije do kraja potonulo. Neka stara bol koju je naučila da nosi tiho, da ne opterećuje druge. Ljudi retko primećuju takve stvari kod žena koje stalno brinu o svima.
A Milena je brinula.
Pamtila je ko voli gorču kafu.
Ko krije tugu iza smeha.
Ko govori „dobro sam” samo da ne bi morao da objašnjava koliko nije.
Takve žene život ne nauči nežnosti.
One do nje dođu same — hodajući bose preko sopstvenih rana.
Zato je Milena grlila jače od drugih ljudi. Zato je prepoznavala umor i onda kada ga neko sakrije osmehom. Zato nikada nije dopuštala da neko ode od nje a da ne oseti da je viđen i važan.
Ono što je od nje ostalo posle bola ljudi su voleli najviše. Tu blagost. Taj mir. Tu toplinu koja kao da leči. Kao da je iz svega izašla pretvorena u biser kome se drugi raduju.
Ali samo je Milena znala koliko je duboko morala da potone da bi postala ono što su svi voleli kod nje.
RR

19/05/2026

Svako od nas vremenom napravi neku svoju obalu ,
mesto sa kog posmatra svet i retko kome dopušta da mu
Sa te obale vide druge obale, vide kretanje, dolaske i odlaske, ali ipak svako ostaje u svom prostoru — u svojim mislima i navikama.

Jednog dana se desi nešto malo. Ne burno, ne veliko, više kao uzgred: razgovor, slučajan susret, reč koja se zadrži duže nego što je očekivano.

I čovek shvati da to njegovo „ostrvo“ nije toliko odsečeno koliko je mislio. Samo je dugo ćutao i gledao u daljinu.

More između ljudi nije praznina. To je prostor u kome se stvari kreću :reči, pogledi, odluke, odustajanja, ponovni dolasci. Nekad se sve mimoiđe, a nekad se poklopi bez objašnjenja.

Ljudi se ne gube uvek naglo. Ponekad se samo malo povuku, bez reči, i nastave da žive jedni pored drugih.

Ali veze između ljudi ne nestaju lako. Ponekad traju tiho, bez sigurnosti, bez velike potvrde — ali traju.

I možda je život upravo to: učenje da prepoznaš kada ti se neko približava tvojoj obali, i da ne okreneš glavu misleći da je to samo talas.
RR

13/05/2026

🌾🎭 Драги наши другари, маме, тате, баке и деке…
Предшколска установа „Анђелак“ вас са радошћу позива на дечју представу
„Наше село, наша прича“ 💛
Кроз песму, игру, смех и приче, Софија и Петар нас воде у посету баки и деки, где откривају лепоту живота на селу, старе обичаје, традицију и чаролију детињства некада. 🌻🐑🍞
Очекују вас:
✨ веселе сцене
✨ дечји осмеси
✨ народни дух и традиција
✨ приче које греју срце
Јер чувајући традицију — чувамо наше корене. ❤️
🎭 Уз много љубави играју наши мали глумци.
Представа је настала по ауторском тексту и у ауторској поставци
драмског сарадника
Ружице Рутић 🎭
#НашеСелоНашаПрича #Анђелак #МалиГлумци #Традиција #ДечјаПредстава Зозо Детињство Село Обичаји

11/05/2026