15/09/2024
KRVAVI PIKASO
Priču o drugom spratu, Narodnog muzeja u Beogradu nemoguće je započeti bez priče o čuvenom Erihu Šlomoviću, jugoslovenskom kolekcionaru i trgovcu umetninama. Kontraveznoj ličnosti kojoj je za rukom pošlo, ono što je malo kome.
O njemu se ni danas ne zna puno toga, jer mu je uža porodica stradala u Drugom svetskom ratu.
Prema jednoj verziji, rođen je u Vinkovcima. Međutim, u tamošnjim matičnim knjigama nije registrovan, dok se u kartonu Centralne prijavnice uprave Beograda kao mesto rođenja navodi Đakovo u Slavoniji, a u rubrici datum rođenja piše 10. mart 1915.
Ni ovaj podatak ne može se proveriti, jer je sinagoga u Đakovu izgorela za vreme rata. Jedino što se pouzdano zna jeste da je rođen u bogatoj jevrejskoj porodici trgovca Bernarda i Roze Šlomović.
Stari Đakovčani ne sećaju se niti jedne porodice u svom gradu sa tim prezimenom, dok Vinkovčani tvrde da je Erihov otac Bernadrd držao tekstilnu radnju u glavnoj ulici.
Zajedno sa roditeljima, Bernardom i Rozom, i mlađim bratom Egonom, po završetku Prvog svetskog rata, porodica Šlomović seli se za Beograd.
Smestivši se u samom centru prestonice, u ulici Strahinića Bana, otac Bernard otvara dućan cipela "Salamander" u blizini Kalemegdana. Mladi Erih svakodnevno se sa drugovima penje ulicom Kralja Petra na putu do istoimene osnovne škole.
Početkom 30-ih godina prošlog veka, počinje da pohađa Prvu mušku realnu gimnaziju, koja se tad nalazila u Dušanovoj ulici na Dorćolu.
Tih godina, prvi put se pominje u Beogradu kao trgovac umetnina.
“…Jula 1933. godine došao je kod mene jedan vrlo mlad čovek koga nisam poznavao. Pozvao se na neku preporuku, sada se ne sećam ko ga je uputio na mene. Rekao je da je tek maturirao i da ima nameru da sastavi antologiju naše savremene umetnosti i zato obilazi slikare i traži po jedno delo. Meni to tada nije bilo neobično, jer je tih godina bilo niz poduhvata ove vrste. Taj mladi čovek predstavio se kao Erih Šlomović. Dok je sedeo kod mene, napravio sam jedan njegov portret u temperi. Imao sam utisak da je to bila njegova prva poseta jednom ateljeu. Uputio sam ga nekim prijateljima, slikarima. Šlomović je zatim nestao i nikada ga više nisam video. Kasnije sam čuo da je doneo u Beograd izuzetno vrednu i bogatu kolekciju dela francuskih majstora…”. Svedočenje profesora i slikara Pavla Vasića.
Erih Šlomović je bio veliki zaljubljenik u umetnost još od mladih dana. Saznavši za čuvenog kolekcionara Ambroaza Volara preko jedne njegove knjige sa ilustracijama, divio mu se i sanjao o tome da ga upozna.
Poslao mu je pismo a stigao je i odgovor.
Već1935. godine, nakon dve godine boravka u Lionu, gde mu je studirao brat, mladi entuzijasta sa Balkana Šlomović, uputio se u Pariz da ostvari svoje snove.
“…Dvadesetogodišnji mladić zvoni na vratima kuće u ulici Lafit, ali Volar više ne stanuje tamo. Šalju ga u ri d Martinjak 28, gde ga livrejisani portir ne pušta da uđe. ‘Gospodin Volar danas ne prima nikoga!’ Mladić vadi iz džepa gotovo izbledelo, mnogo p**a presavijeno i čitano pismo i pruža ga čoveku na vratima. ‘Molim vas, odnesite ovo gospodinu Volaru…’, ‘Sačekajte!’. Uskoro, vrata se širom otvaraju i Erih Šlomović biva uveden u malu dvoranu praznih zidova, u kojoj sede dva starca sa belim bradama…Volarovi pomoćnici donose iz depoa sliku po sliku i postavljaju je na štafelaj. Volar traži od Šlomovića da iznese svoje mišljenje o delima koja upravo procjenjuju. Zapanjen je istančanim ukusom ovog mršavog mladića u strogom sivom odelu sa crnom kravatom, koji govori francuski bez akcenta i koji poseduje neki posebni, tihi, neodoljivi šarm. U njegovim tamnim i vlažnim jevrejskim očima čita slepo obožavanje i pseću odanost. Istog dana, Erih Šlomović dobija zaposlenje kod Ambroaza Volara.
Mladi Šlomović tada nije mogao verovati da je napokon upoznao Volara kome se toliko divio. Iznajmio je stan, raspakovao svoj skromni kofer a sa sobom je uvek nosio svesku koju je nazvao Kolektanea.
Svesku spomenar. U nju je upisivao misli, crteže, pesme i autograme velikih ljudi svog vremena.
U Šlomovićev spomenar ponešto su napisali, nacrtali ili potpisali sa posvetom Erihu, Jovan Dučić, Petar Lubarda, Pjer Križanić, Rade Drainac, Uroš Predić, Momčilo Nastasijevič, Jovan Bijelić i mnogi drugi.
Ali on je u njemu želeo i svet.
Šlomović je bio čovjek koga je gonila nezasita ljubav i strast prema umetnosti, bio je jako konzervativan i nikada se nije ženio. Ni dan danas nije poznato da li je imao još neki porok, strast ili ljubav mimo umetnosti, za koju je živeo. Bio je izuzetno neumoran, noći i noći je provodio družeći se, slušajući i upijajući priče umetnika. Njegovo umeće slušanja ali i prijateljstvo sa svestranim čovekom Volarom koga je uvažavao ceo umetnički Pariz, pomoglo mu je da za vrlo kratko vreme stekne brojne prijatelje. O tome svedoči Kolektanea u kojoj se nalaze crteži sa posvetom Šagala, Matisa, Klea, Pikasa i drugih.
Volar je izuzetno cenio Šlomovića, imao je veliko poverenje u njega, podsećao ga je na samog sebe pre četrdeset godina. Nakon Volarove pogibije 1939. godine u automobilskoj nesreći mladi Šlomović preuzima kolekciju i posao, o čemu svedoči izjava advokata Fabijana koji se u to vreme brinuo o Volarovoj zaostavštini koja je brojala više od 8.000 dela.
“Sve što je kod gospodina Šlomovića, njemu pripada, i nije deo zaostavštine gospodina Volara.”
Obzirom da je život Jevreja tridesetih godina u Parizu bio nesiguran, Erih je odlučio da otputuje u Beograd.
Deo kolekcije svog poslodavca Volara poverio je na čuvanje banci Sosijete ženeral.
Marta.1940.godine spakovao se i sa četiri sanduka diplomatske pošiljke, u koju je spakovao deo kolekcije, ukrcao se na voz i krenuo za Beograd.
“Tamo ću da otvorim veliku galeriju”.
Pre nego što je galerija mogla biti otvorena, u Zagrebu je izloženo 429 radova od kojih se tada sastojala Zbirka Eriha Šlomovića.
Doživela je neverovatan uspeh.
“Zagreb. Najzad, došao je i taj dan – 24. novembar 1940. godine!
Prvi put u životu, Šlomović je mogao da jednim jedinim pogledom obuhvati čitav svoj posed, koji je godinama skrivao po hotelskim sobama u sanducima.
Napokon, njegovo bogatstvo visilo je na besprekorno belim, tek okrečenim zidovima, Meštrovićevog zagrebačkog Doma likovnih umjetnosti: dolično uramljeno, potpisano i osvetljeno.
…Nepomičan, sedeo je nekoliko sati na drvenoj stolici nasred dvorane pod svim upaljenim svetlima. Ipak, nije bio srećan. Da li je ovo ono što je želeo svo ovo vreme? Zatim je ustao i otvorio vrata galerije – ‘Neka uđu!’ – kazao je čuvarima. I ušao je čitav Zagreb…
…Šlomović je stajao usamljeniji nego ikada, među finim, uglađenim svetom koji mu se divio, a zatim se neprimetno izvukao i otišao u Esplanadu, preko čijih je mekanih persijskih tepiha, poput bolesne lisice, puzila melodija Ramone. U sobi, dobio je histeričan napad plača.” (“Dosije Šlomović” – Momo Kapor)
Nakon velikog uspeha izložbe, 1941. godine Šlomović je napustio Esplanadu i preselio se kod svoje tetke, Judite Hercler, gde ponovo otkriva zaboravljene mirise detinjstva. U tetkinom polumračnom stanu, zatrpanom starinskim stvarima, osećao se bezbedno.
I dalje je obilazio uticajne zagrebačke ličnosti, kako bi našao lokaciju i podršku za svoj budući Muzej zapadnoevropske umetnosti. Međutim, u tom trenutku nikome nije bilo do građenja. Pozivali su ga na otmene večere, koje su se posle ponoći najčešće pretvarale u orgije.
Šlomović više nikome nije bio interesantan, nisu ga zanimale žene, niti je jeo, niti pio. Najčešće bi sedeo u uglu i prekorno ih posmatrao pretužnim očima. Kako se ostećao suvišnim, spakovao je svoje stvari i ponovo se vratio u Beograd, ali ovaj put vidno razočaran.
U Beogradu su ga poznavali.
Izgleda da je poseta Šlomovića profesoru Vasiću u mladosti, {portret ipak nije bio poklon, Vasić mu nije oprostio dug) kao i nekolicini slikara iz tog perioda imala dalekosežnije posledice.
U nedavno otkrivenim pismima
diplomate u Parizu i slikara Peđe Milisavljevića, Šlomović se žali na nerazumevanje na koje je naišao u Beogradu, te smatra da bi mu izložba koju želi da organizuje, pružila priliku da se rehabilituje, zbog „mladalačkih greha“.
U pismu se navodi da je Muzej Kneza Pavla bez objašnjenja odbio Šlomovićev poklon, luksuznu knjigu tekstova i litografija Ruoa, kao i seriju litografija.
Milosavljević je pretpostavlja da je povod, nekadašnja svađa sa slikarom Pavlom Vasićem, koji je o njemu nepovoljno referisao Milanu Kašaninu, ali je ostavio i otvorenu mogućnost da Kašanin nije ni video poklon.
Prvobitna Šlomovićeva ideja bila je da u Narodnom muzeju iz svoje kolekcije izloži samo dela Ogista Renoara i Edvarda Dega. Potvrda koliko je u tom momentu bila bogata kolekcija je i činjenica da bi samo od ova dva umetnika bilo izloženo 70 dela, kao i nekoliko crteža Meri Kasat i deset Volarovih knjiga. Pored ostalog, ovo pismo Peđe Milosavljevića je i značajan dokument, jer ističe da je još tada Šlomović bio spreman da Narodnom muzeju pokloni deo svoje kolekcije.
Čini nam se gotovo neverovatnim da Šlomović nije uspeo stupiti u lični kontakt sa Milanom Kašaninom.
Kako je Kašanin važio za čoveka velikog integriteta, koji ga je na kraju i lično koštao, ostavljamo mogućnost da jednostavno preokupiran tadašnjim dešavanjima a i ličnim problemima nije hteo sarađivati sa nekim, koga je pratio loš glas.
Šteta, uprkos različitim motivima, vezala ih je ista ljubav.
Istorijski događaji koji su usledili doveli su do bekstva porodice Šlomović 200 km južno od Beograda, u selo Bačina.
Krajem 1941. godine uhapšeni su Erih, njegov brat Egon i otac Bernard i smešteni u nemački zatvor u Ćupriji.
Nakon toga su poslati na Staro Sajmište, gde su stradali u aprilu 1942. godine.
Zvanično je proglašen mrtvim 1. januara 1943. godine.
U selo Bačina, kod Kruševca, doneo je 138 umetničkih dela najvećih svetskih majstora. Njegova majka Roza ih je od nemačke pljačke sačuvala tako što je sanduke sa slikama sakrila u duplom zidu jedne od soba.
Posle oslobođenja, porodični prijatelj Moša Pijade nekako je saznao za ove slike i predložio Rozi da kolekciju pokloni državi, a da dobije doživotnu apanažu i stan na Dedinju, što je ona prihvatila.
Međutim, 31. decembru 1944. godine, Roza Šlomović nastradala je u vozu kojim je prebacivala njegova dela za Beograd.
“U tri časa ujutru voz je stao, po ko zna koji put, na otvorenoj pruzi, ovog p**a nadomak Velike Plane. Napolju je bila gusta magla.Kroz noć se odjednom začulo potmulo tutnjanje lokomotive, koje je bivalo sve jače i jače. Potom je uslijedio ono najgore…
Pri oskudnom svetlu primjećene su u jarku kraj pruge, dve žene i dvoje dece. Oko njih su bile razbacane stvari. Kraj jednog otvorenog sanduka bili su rasuti crteži i slike bez ramova.
Starija žena nije davala znake života, deca takođe, dok je mlađa žena bila u nesvesti.
Rozina snaha Marta, kao jedina preživela, uspela je da sakupi neka dela, ali nažalost ne i Pikasove grafike, kojima su vojnici palili vatru kako bi se ugrejali. (“Dosije Šlomović” – Momo Kapor).
Nakon pet godina, mešetarenja na crnoj berzi, traganja i popisivanja od strane drugova i drugarica, Šlomovićeva kolekcija predata je Narodnom muzeju na čuvanje 1949. godine.
Danas se u muzeju u Beogradu nalazi 58 slika, 286 crteža i grafika i 15 radova jugoslovenskih umetnika.
Priča o Erihu Šlomoviću nema kraja, niti će ga ikada imati, ostaće večita enigma. Kako vreme odmiče, sve je manje nade da ćemo nešto više doznati o Šlomovićevoj tragičnoj sudbini. Njegova dela su posljednji tračak sećanja na ovog čudesnog kolekcionara.
“Erih Šlomović je za mene enigma. Mislim da smo se i upoznali, ali mi je kao čovek potpuno nepoznat. Znam da je imao pristup najvećim umetnicima toga doba, što ja kao student nisam imao. Teško mi je govoriti o njegovom boravku u Parizu, kad nisam bio s njim. Ipak, moguće su dve pretpostavke o tome kako je Šlomović došao do slika: prvo da je bio avanturist koji je znao da uspešno sprovede svoje avanture, i drugo, da je bio mladić sa mnogo ukusa i mnogo sluha.
…Pored slika, koje je sakupio, u susretima sa najistaknutijim majstorima francuske literature i umetnosti tog doba, njegova je zasluga što je fotografijama, pismima i posvetama, koje je od njih dobio, sakupio svedočanstvo o jednom vremenu francuske umetnosti…” Bernar Derival, direktor Muzeja grada Pariza".
Poznato je i da je zbirka koju je Šlomović sklonio u sefove banke Sosijete Ženeral, 1980. dospela na svetlost dana kada su otvoreni sefovi u kojima je 40 godina čekalo140 slika, crteža, grafika Sezana, Dega, Renoara… Trebalo je da bude održana javna rasprodaja, ali je otkazana. Naime, oglasila se i tadašnja SFRJ polažući pravo na zbirku s obzirom na to da je Šlomović bio jugoslovenski državljanin. Naslednici Volarda i Šlomovića vodili su parnicu i 2006. doneta je presuda u njihovu korist. Većinu radova dobili su Volardovi naslednici, a Šlomovićima su pripali samo oni radovi i knjige koji su bili njima posvećeni.
O delu kolekcije koja je pohranjena u sefu banke, dugi niz godina, prepričavale su se legende među trgovcima umetninama, a nakon što su francuske vlasti 1989. napokon otvorile trezor u banci i videle što je u njemu, nisu ostale razočarane.
U isto je vreme počela bitka između obitelji Volard i Šlomović oko nasledstva, koja je trajala gotovo dve decenije.
Presudom iz 2006. godine radovi su pripali obitelji Volard. Više od 70 godina nakon što je skrivena, veličanstvena se kolekcija prodaje na najvećoj aukciji godine.
Aukcijska kuća Sotheby’s organizovala je dve aukcije u Parizu.
Najveću početnu cenu imalo je platno “Arbres a Collioure” fovista Andrea Deraina, zapamćenog po hrabroj upotrebi boja. Reč je o pejzažu koji je 1905. godine naslikao u južnoj Francuskoj, gde je s Matisseom proveo leto i slikao, početna cena između 9 i 14 miliona funti.
U ponudi je bila i Cezanneova slika Emila Zole, Picassova grafika “Le Repas Frugal”, Degasov “La Fete de la Patrone”...
“Bio je to veličanstven doživljaj. Kao putovanje u prošlost, jer ti radovi nisu bili u javnosti od 1939. godine”. Helena Newman, Sotheby’s.
I sama prodaja ovog dela kolekcije, puna je kontraverzi.
Famozni sef je bio otvoren još 1946. godine, njegov sadržaj popisan i onda prenet u Nant, gde boravi sve do 1977. Tako bar piše u odluci francuskog Kasacionog suda, od 2. juna 1993.
Volardovima odlukom pripada veći deo kolekcije.
Da bi doneo takvu odluku, sud je morao da ignoriše jednu od bitnih doktrina koje postoje u francuskom pravu: da se podrazumeva da je vlasnik svojinu stekao „bona fide”, i da je na potražitelju da dokaže da vlasnik nije tako postupao.
Po mišljenju brojnih francuskih komentatora na raznim forumima na kojima se diskutuje o pravnim finesama, Volarovi naslednici nikada nisu dokazali da je Šlomović „sa zlom namerom” prisvojio Volarovu svojinu. Niti su dokazali da je nemoguće ono što su Šlomovićevi naslednici tvrdili: da je Erih dobio na poklon, ili sam kupio od umetnika delove svoje kolekcije.
Prevladala je čudna teza – da je sve što je bilo kod Eriha njemu „pozajmljeno” da bi on u Beogradu otvorio izložbu „Blago iz zbirke Ambroaza Volara”, i da je Erih to namerno ili slučajno „zaboravio da vrati”.
Zanemarivši pritom javno deklarisanje prvobitnog izvršitelja Volarovog testamenta, njegovog brata Lusijena, da ništa što je kod Šlomovića nije deo ostavinskog postupka, ignorišući to što je otvaranju izložbe „Francuska umjetnost iz kolekcije Erih Šlomović”, u Zagrebu 1940, prisustvovao i francuski konzul, previdevši ono potpuno jasno, da Šlomović nikada nije skrivao da su sva ta umetnička dela kod njega i da ih on smatra svojima.
Baš zbog svega ovoga, tragičnih životnih priča, jedne strasti i ljubavi koja je uspela nemoguće, vela tajni, pravnih mešetarenja,
sledeći put kada odete u Narodni muzej, osmotrite ove slike drugim očima.
Jer sve ovo, čini ih većim od novca.
Čini ih nacionalnim blagom.
Foto_Pablo Pikaso, Glava žene 1909.
Narodni muzej u Beogradu
