Beogradski muzeji

25/03/2026

Kada je u junu 1922. godine rumunska princeza Marija postala jugoslovenska kraljica, niko nije mogao naslutiti da će se njen život kretati putanjom od najglamuroznijeg venčanja veka do skromne farme u Engleskoj. Iza protokola i kruna krila se žena neobičnih talenata, čelične volje i srca koje je kucalo za narod.

Venčanje kralja Aleksandra i Marije bilo je događaj koji je svet pratio bez daha. „Reditelj“ ovog spektakla bio je niko drugi do Branislav Nušić, koji je na svojim leđima izneo čitavu organizaciju. Ipak, dok su oko nje leteli frizeri i dok je dobijala neprocenjive smaragde, Marija je u sebi čeznula za jednostavnošću. Brzo je naučila naš jezik i istoriju Balkana, shvatajući da njena uloga nije samo dekorativna, već duboko državotvorna.

Malo ko zna da je kraljica Marija bila talentovana vajarka. Dok je javnost pratila njene vožnje automobilom – što je tada bio simbol vrhunske modernosti – ona je mir pronalazila u svom ateljeu u „Seljačkoj kući“ na Dedinju. Njen jedini sačuvani rad u Beogradu, bronzana skulptura zamišljenog viteza, i danas svedoči o njenoj dubokoj povezanosti sa umetnošću. Bila je bliska sa najvećim vajarima epohe, a njena skulptura Madonna Stella Maris krasila je rezidenciju njene majke u Balčiku.

Atentat u Marselju 1934. godine srušio je njen svet. Pukom slučajnošću izbegla je smrt, ali je ostala da kao udovica nosi crninu dve pune godine. U patrijarhalnoj sredini Balkana, njeno dostojanstvo u bolu učinilo ju je narodnom ljubimicom. Iako se na dvoru vodio „tihi rat“ između nje i kneginje Olge oko uticaja, Marija se sve više povlačila u svet humanitarnog rada i kolekcionarstva, posebno fascinirana predmetima od žada i porcelana.

Pred sam početak Drugog svetskog rata, kraljica kupuje skromno imanje Old Mill House u Engleskoj. Tamo je živela životom koji je oduvek sanjala – povučeno i jednostavno. Ipak, rat je ponovo tražio njenu snagu. Iz Londona je neumorno slala hranu i odeću jugoslovenskim ratnim zarobljenicima. Preko BBC-ja je 1941. godine podsetila narod na poslednje reči svog supruga: „Čuvajte Jugoslaviju“.

Svoj poslednji javni nastup imala je 1959. godine, kada joj je Šarl de Gol uručio Orden Velikog krsta Legije časti, odajući priznanje žrtvi koju je podnela njena porodica.

Umrla je u Londonu 1961. godine, tiho i skromno, baš kako je i živela u svojim poznim godinama. Ipak, krug se zatvorio 2013. godine, kada su njeni posmrtni ostaci preneti u porodičnu grobnicu na Oplencu. Kraljica Marija se vratila svom narodu, ostajući upamćena ne samo kao vladarka, već kao vitez umetnosti i humanosti.

Ilustracija: Kraljica Marija Karađorđević (foto: Tonka, Zagreb) Zbirka Muzeja Jugoslavije.

https://www.facebook.com/share/p/1AsKqegXmS/

15/02/2026

Istorijski muzej Srbije pokrenuo je projekat izrade idealnih rekonstrukcija kruna, odeždi i obuće iz prednemanjićkog, nemanjićkog i ponemanjićkog perioda.
Završene replike kruna, ali i one koje će u narednom periodu biti izrađene, biće deo stalne postavke Istorijskog muzeja Srbije, koji će svoj novi dom dobiti u nekadašnjoj zgradi Glavne železničke stanice u Beogradu.
U okviru projekta planirana je izrada više od 20 kruna srpskih srednjovekovnih vladara i vladarki.

15/02/2026

Istorijski Muzej Srbije

15/02/2026

21/01/2026

Спиртина кућа

Кућа у Главној улици у Земуну број 9 је подигнута средином XIX века, 1855. године, за богату и утицајну земунску трговачку породицу Спирта. Аутор пројекта био је Хајнрих Фрајхер фон Ферстл (Heinrih Freiher von Ferstel, 1828-1883), а по наруџбини Димитрија Спирте. Обликована је у духу романтизма у стилу псеудоготике. Једна је од првих високопартерних породичних кућа Старог језгра Земуна. Саграђена је у време када се Земун нагло развио у трговачку варош и када је Главна улица добила низ грађанских кућа.

Грађена је опеком у малтеру, а својом грађевинском линијом документује стару регулацију формирану у 18. веку. Архитектонским одликама издваја се од земунских кућа, чиме сведочи о посебном социјалном положају и укусу некадашњих власника. Главни део зграде висином достиже суседне једноспратне куће. Тротрактног је типа, са бочним крилом у дворишту и асиметрично постављеним колским улазом. Главна фасада компонована је у шеми непарних бројева, карактеристичној за период романтизма. Декоративна плитка пластика води порекло из готике и по својог декоративној обради Спиртина кућа представља ретко сачувани репрезент своје епохе.

Има богато опремљен ентеријер карактеристичан за богате грађанске куће. Посебно се издвајају луксузне тапете, стилски плафони, керамичке пећи, камини и раскошан стилски интарзирани паркет. У кући је сачуван покретни мобилијар, слике, украсни предмети који додатно доприносе споменичкој вредности објекта.
Након Првог светског рата у кући се налазила школа за ученике оштећеног вида од 1919. до 1920. године. Након тога у кући је једно време био смештен хотел „Гарни“. Од 1971. у кући се налази стална поставка Завичајног музеја Земуна која приказује прошлост Земуна од времена његовог настанка до 1945. Музеј је затворен за посетиоце од 2002. године. У току су завршни радови на реконструкцији, као и сталној поставци, те ће наког осамнаест година Завичаjни музеј Земуна ускоро бити поново отворен за јавност.

Објекат је проглашен за споменик културе 1965. године. Налази се у оквиру просторно културно-историјске целине „Старо језгро Земуна“ која је утврђена за културно добро од великог значаја за Републику Србију.

Republički zavod za zaštitu spomenika kulture