koi•moi

koi•moi уметнитса
круг двојке из владања

25/03/2026

🐭

17/03/2026
"Свесна сам ја да је Београд перо лакакатегорија – не мора нико подругљиво да ми објашњава колико је мален у односу на с...
12/03/2026

"Свесна сам ја да је Београд перо лака
категорија – не мора нико подругљиво да ми објашњава колико је мален у односу на светске метрополе. Ал’ знате оно мој Београд душу има? То је једна сасвим истинита прича.

Пун је овај град живота и увек довољно храбар да се ухвати у коштац са сваким супарником који га изазове, јер Београд, као прави џентлмен, никада не изазива кавгу први. То сам схватила тек много земаљских обртаја око сунца и авионских летова касније, али боље икад него никад, каже наш паметни народ.

Још увек и заувек се пристрасно дивим његовој лепоти, док погледом разгрћем жврљотине и бришем слојеве чађи акумулиране на фасцинантним, али колективним немаром и вишедеценијском немаштином запуштеним, неокреченим фасадама. Пријатно ми је у његовом
прашњавом загрљају. На тим неравним улицама осећам ce вечно млада, и откачена, и слободна... пребирам штиклама по истим незакрпљеним рупама, док на сваком ћошку очима наилазим на понешто што ме враћа у нека безбрижнија времена – у оне протутњале дане тинејџерске лудости кад смо блејали по Кнезу избегавајући обавезе, или бежали са часова у дубине Скца, скривени од профана у густом облаку дима на пар корака од школе. Делили смо један чај, јер нисмо имали довољно сиће за бар два, а знате, била нас је цела гомила. Били смо неразмрсиво клупко блесана које се смејало животу у лице, и није нам било битно ништа осим тог момента у коме је време стајало чекајући нас да се гласно искикоћемо. Kао да смо знали да је живот непредвидив, и да ће тај безбрижни кикот бити све краћи и тиши кроз године. Дарован нам је баш тај тренутак да ваљано напунимо батерије за оно што нас чека када одрастемо, кад се разиђемо и када негде у даљини зазвони за крај часа. Нико то тада није капирао, нити о томе мислио... био си клинац у Београду, без кинте, под ембаргом, али пун радости и жеља и планова, са хиљаду и једном фором у рукаву да насмејеш другаре. Само нам је смех био битан у том тренутку и овом граду – до у вечност, баш онаквом какви смо тада били ми: сумануто раздрагани у својој несвесности."

Мале студије града
(рани сликарски почеТци 🥹)

акрил на дрвету
приватна колекција

к о    с е    б о ј и    л у к а    ј о ш 🧅Кад се таленат нађе у друштву неисфорсираног стваралачког духа — оног природн...
08/03/2026

к о с е б о ј и л у к а ј о ш 🧅

Кад се таленат нађе у друштву неисфорсираног стваралачког духа — оног природног, ненаметнутог егом и невођеног препотентном потребом за истицањем, већ искреном потребом за изразом — рађа се уметност.

Често размишљам о томе шта је уметност. По дефиницији појма, то је „људска делатност или производ који има за циљ стимулисање људских чула, ума и духа“. Таква формулација оставља превише простора за слободну интерпретацију и објашњава зашто је „уметност“ вербално најсилованији израз у области културе.

Целог живота ме прати етикета „уметнице", иако се никада нисам осећала као уметница. Нити сам себе представљала као уметницу. Претенциозно је рећи: „Ја сам уметник“. Не знам ни како треба да се осећа неко ко сматра себе уметником. То јест, неко ко заиста јесте уметник. Разлика међ’ јавом и међ’ сном је овде пресудна.

Је ли то неко посебно осећање изван категорије емотивних стања знаних обичном човеку?

Уметнике сам одувек доживљавала као неку врсту божанских створења — бића која својим талентом, као виле чаробним штапићем, бацају магичну прашину по нама. Додају боје у безбојни свет. Буде емоције у емотивно уснулим. Безвременски надсвет који се са вишим циљем обрео на Земљи.

Како ли је изгледало најобичније јутро у животу једног правог уметника? Његов/њен/њихов ментални простор начичкан комплексним мислима. Призивање сна у коме се родила нека идеја и самокритички осврт на створено у претходном дану. Бескомпромисна концентрација. Допуштање да се занемари овоземаљско у циљу генезе.

Уметници су слуге сопствене креативности. Без мисли о главици лука, вешу, рачунима и животним обавезама које непрестано прекидају уметнички програм у мојој глави. А можда грешим. Можда су и они само обични људи у борби са тривијалним мислима. Можда тражим изговор. Из страха од неуспеха.

Уметност је себична. Саможива. Размажено јединче које тражи пуну пажњу. Она тражи посвећивање. Она се не отаљава. Она није успутна станица у животу — она је широк пут.
А лук је ситна препрека.

Ко се боји лука још?

Не'ам појма.

Само знам да се бојим медиокритета.
И узалудности.

"Недавно решим ја да кренем у потрагу за дедовином, а то је пут вредан кривудања по Повлену и Маљену... И, ето, ми свежи...
07/03/2026

"Недавно решим ја да кренем у потрагу за дедовином, а то је пут вредан кривудања по Повлену и Маљену... И, ето, ми свежи повратници из иностране несвести жељни српских природних лепота стигнемо у Ваљево, па ајд’ у брда... а у мени узбуђење расте на свакој кривини: погледи, видици, Србија какве нема ни на разгледници... застаје дах од моћних планина... кипим од поноса што сам баш "одавле", из мене прича Јатаганац, у фазону "как'и Алпи, как'и Роки маунтанс, как'и бакрачи", добијем нагон да обујем опанке, кренем да претурам по џеповима - “где ми је шајкача??” - ал' се сетим да су шајкаче за бате и да презирем лицемерје и борбе за “родну равноправност” и као, неврмајнд...

Возимо се ми, возимо кроз бајколике пределе, кад оно - иза једне кривине - ОП: ето знака ЗАРОЖЈЕ. Мени, повремено неуравнотеженој особи, неконтролисано крену сузе, јер, забога, ту се родио мој најомиљенији сајдкик - мој деда. Одмах се присетим свих његових “босоного детињство” прича из младости: "Јааа сам на лееееђима четрес’ кила пројиног брашна носио пешке до Бајине Баштееее”... мис'им, избор из збирке животних приповедака због којих се вероватно никада више није вратио кад се једном сместио у Београду... елем....

У том емотивно неизбалансираном тренутку, натерам ја мужа ми вољеног да скрене у потрагу за кућом дединог оца, а мог прадеде, Драгутина Николића... и ми колима кроз гудуре, кад - ето неких сељака испред једне капије... станемо, изађе мој чо'ек, па се врати пар корака: "Чију кућу беше тражим?”... прошуштим кроз зубе: "Па Драгутина, јбт”, и оде он да се весело поразговара са тим изразито пријатним Западњацима, смиреним и мудрим, који од лепоте окружења просто запевају док говоре...

Враћа се после пар минута са необичним изразом лица: "Нећеш веровати, ово није Зарожје - Зарожје је пар километара даље, НАПРЕДЊАЦИ СУ ПОГРЕШНО СТАВИЛИ ЗНАК пре пар година.” 🪂

Зарожје тог дана нисмо нашли... још увек је тајанствено ушушкано у брда без знакова поред пута, јер ни двадесетпрви век, ни нова нормалност, ни "грејт рисет”, па чак ни напредни паразити изгледа нису стигли до њега... тамо чувени вампир Сава Савановић мирно спава у воденици, јер посла за њега нема - рил-лајф вампири исисаше људима сву крв, омалокрвио народ, пресушила земља... али, вратићемо се поново и “скренути код кафане лево”, како нам рекоше, а ја ћу своје узбуђење које је тог дана прерасло у гнев сачувати за тај повратак у стилу Јована Мемедовића - у сузама, али расположена да пробам јагњетину. Сасвим природно."

"Пали деду да ти штрика старке"
део диптиха

акрил/уље на платну
25х25цм

Времена су трагична, зато смеха, смеха и смеха деци! Србе ионако свеЦка трагедија одвећ не тангира, Срби живе своју траг...
05/03/2026

Времена су трагична, зато смеха, смеха и смеха деци! Србе ионако свеЦка трагедија одвећ не тангира, Срби живе своју трагедију… ми смо Маратонци у зачараном почасном кругу, запетљани у перпетуални доживљај оне врсте непријатности коју носи крај неког домаћег трагикомичног филма, ал' је наша тренутна збиља, за разлику од претходних, без комике... комику су јагоде угушиле у грлу, комика је остала у подруму Илије Чворовића, заглавила се у аутобусу фирме Крстић... одавно смо без фора и фазона, у лабораторији лошег звука и још горег хумора.

А, знам: загубили смо хумор у беди ембарга, кад смо загњурили у ниску продукцију из које никад више нисмо изронили — као да липе нису опет процвале и да тржни центри сад не шљаште поред депонија… као да Београд не плута на води, као да ђекне нису у џиповима, као да народ није ботоксиран у мозак чарима западњачког привида.

А можда више ништа не треба да буде смешно, можда сам само смешна ја што бих волела да ми нешто буде смешно, а да није зундaва копија „Радована III“ коју понекад пусте са изгребане траке са неуједначеним звуком... у моменту кад се напињеш да чујеш шта кажу, нешто на бини тресне о под и прене те, јер је одједаред прегласно, као да је део неког другог снимка... опсујеш и посегнеш за даљинским, али Зоки очас груне фору и ти, смејући се, заборавиш да си посегнуо за даљинским, јер се опет несвесно напињеш да чујеш шта то тако неравномерно изговара Ташко… и опет круг кроз винтиџ кинематографију, док нови Паја и Јаре узалуд возе по Првом програму у потрази за публиком... а публике нема, баш као ни стваралачке инспирације, па из очаја челници забаве храбро рециклирају кинематографске светиње... мис'им, и бака је данас у шифту без даљинског, бака гледа прасе на јутјубу, и бака је сада модерна, преееееумодерна чак и за народску Радио Милеву… џаба креште из фејк Ранкеове, чујем их довде, чак до испод Храма... чујем како одјекује неталенат, он се у нас преноси с колена на колено: деца лоших глумаца у језивој режији још језивијег сценарија… и као, смешно је, али не онако како би требало да буде смешно. Смешно је на шта је хумор спао.

Али ко сам ја да судим, ко сам ја да питам шта нам је? Нисам неки марљиви радош са читавом лозом својих рођака са села... кад крене шпица, немо’ш их пребројати, ту су деца, и сестрићи, и пашеног, и од девера зет, к'о моравски пук армије изгубљене срБске краљевине… фамилијарно седе у режији кум I, II и III, али не за столом, екскјузми — за асталом! А онај главни на челу, увек домаћин — радашин, милашин — заповеда и приповеда. Дошло је и његови' пет минута: самонаметнути председник свесрпских сељака, вечити чувар традиције, чо’ек-домаћин што наздравља за славским столом, Србин, бре — онај што је био сељак са накривљеним шеширом за асталом под воћком у авлији још ономад кад није било кул бити сељак, кад су свирали Идоли и ЕКВ, а он правио моравске скечеве не марећи за трендове грађанштине.

И такó, дође дан да се и првовенчани краљ комерцијализације шајкаче програђани… ено га, пардон, ене га на РТС-у, даје изјаву на модеран начин, оним речником што у мозак боде откад је образовање заменила едукација, а извођаштво перформанс. Ни сељак више не зна матерњи језик, јер сељак је данас модеран — глумац-тракториста, мислилац у пласту сена, произвођач ракије духовитог назива, неки љутити јездић, газда, бре, контемпорари маркетиншки стручњак који едукује, ствара, фантазира, промовише отаџбину, шири мирис сеоског шарма, засмејава, а не схвата шта је сељак и да никада није био сељак, него само љаксе.

• insert шљива emoji •

"Тс"
уље/акрил на дрвету
30x30цм

Од данашњих специјалитета издвајамо:ролована овца на штапићима Агнус деиуље на дрвету31х40.5цм
03/03/2026

Од данашњих специјалитета издвајамо:

ролована овца на штапићима

Агнус деи
уље на дрвету
31х40.5цм

"Психички замор несебично измрцвари човека, али на посве другачији начин од оног физичког. Из богатог личног искуства фи...
03/03/2026

"Психички замор несебично измрцвари човека, али на посве другачији начин од оног физичког. Из богатог личног искуства физикалца — такорећи експерта за риљање баште, кречење, лопатање снега и остале кућне нечаролије — могу вам поуздано рећи: физички рад замори тело, али избистри главу и распрши ону маглу у коју пасивност уме врло вешто да обмота мозак.

Можда су баш због те прекомерне физичке активности наши сељаци тако оштроумни људи, одувек сам се дивила њиховој интелектуалној жустрини — некој природној памети, непроизашлој из књига. Није Милисав читао Достојевског, него је скупљао сено и хранио стоку читав живот… мис’им, био је он пар пута до Бајине Баште, али не воли он гужву, аутомобиле, буку... не разуме он тај свет. Он воли свој пашњак и пропланак, свој мир и своју Шаруљу.

А опет, има у њему више мудрости него у збиру набеђених ликова са дипломама Филозофског из кружића двојчице. Капира Милисав све — чим те види, прочита те к’о књигу. Њему књиге не требају; њему је, бре, човек књига."

Треће око
уље/акрил на дрвету
51х81цм

Добар дан, добро дошли и коначно ме боље нашли у заносу мултидисциплинарног стваралаштва. За оне који ме не знају, дозво...
02/03/2026

Добар дан, добро дошли и коначно ме боље нашли у заносу мултидисциплинарног стваралаштва.

За оне који ме не знају, дозволите да се обратимо:
по образовању пијаниТСа, по занимању музичар-без-ка, по опредељењу родно неравноправна, осим кад сам сликаршкиња из ината. Никада списатељица, увек аутор. Несуђени колумниста, балерина у опанцима, на шалтеру битанга, на Коларцу принцеза.

Ова страница је шпијунка у мој свет:
не видим вас, али знам да гледате.

Address

Dobračina 59b
Belgrade
11000

Alerts

Be the first to know and let us send you an email when koi•moi posts news and promotions. Your email address will not be used for any other purpose, and you can unsubscribe at any time.

Share

Category