05/03/2026
Времена су трагична, зато смеха, смеха и смеха деци! Србе ионако свеЦка трагедија одвећ не тангира, Срби живе своју трагедију… ми смо Маратонци у зачараном почасном кругу, запетљани у перпетуални доживљај оне врсте непријатности коју носи крај неког домаћег трагикомичног филма, ал' је наша тренутна збиља, за разлику од претходних, без комике... комику су јагоде угушиле у грлу, комика је остала у подруму Илије Чворовића, заглавила се у аутобусу фирме Крстић... одавно смо без фора и фазона, у лабораторији лошег звука и још горег хумора.
А, знам: загубили смо хумор у беди ембарга, кад смо загњурили у ниску продукцију из које никад више нисмо изронили — као да липе нису опет процвале и да тржни центри сад не шљаште поред депонија… као да Београд не плута на води, као да ђекне нису у џиповима, као да народ није ботоксиран у мозак чарима западњачког привида.
А можда више ништа не треба да буде смешно, можда сам само смешна ја што бих волела да ми нешто буде смешно, а да није зундaва копија „Радована III“ коју понекад пусте са изгребане траке са неуједначеним звуком... у моменту кад се напињеш да чујеш шта кажу, нешто на бини тресне о под и прене те, јер је одједаред прегласно, као да је део неког другог снимка... опсујеш и посегнеш за даљинским, али Зоки очас груне фору и ти, смејући се, заборавиш да си посегнуо за даљинским, јер се опет несвесно напињеш да чујеш шта то тако неравномерно изговара Ташко… и опет круг кроз винтиџ кинематографију, док нови Паја и Јаре узалуд возе по Првом програму у потрази за публиком... а публике нема, баш као ни стваралачке инспирације, па из очаја челници забаве храбро рециклирају кинематографске светиње... мис'им, и бака је данас у шифту без даљинског, бака гледа прасе на јутјубу, и бака је сада модерна, преееееумодерна чак и за народску Радио Милеву… џаба креште из фејк Ранкеове, чујем их довде, чак до испод Храма... чујем како одјекује неталенат, он се у нас преноси с колена на колено: деца лоших глумаца у језивој режији још језивијег сценарија… и као, смешно је, али не онако како би требало да буде смешно. Смешно је на шта је хумор спао.
Али ко сам ја да судим, ко сам ја да питам шта нам је? Нисам неки марљиви радош са читавом лозом својих рођака са села... кад крене шпица, немо’ш их пребројати, ту су деца, и сестрићи, и пашеног, и од девера зет, к'о моравски пук армије изгубљене срБске краљевине… фамилијарно седе у режији кум I, II и III, али не за столом, екскјузми — за асталом! А онај главни на челу, увек домаћин — радашин, милашин — заповеда и приповеда. Дошло је и његови' пет минута: самонаметнути председник свесрпских сељака, вечити чувар традиције, чо’ек-домаћин што наздравља за славским столом, Србин, бре — онај што је био сељак са накривљеним шеширом за асталом под воћком у авлији још ономад кад није било кул бити сељак, кад су свирали Идоли и ЕКВ, а он правио моравске скечеве не марећи за трендове грађанштине.
И такó, дође дан да се и првовенчани краљ комерцијализације шајкаче програђани… ено га, пардон, ене га на РТС-у, даје изјаву на модеран начин, оним речником што у мозак боде откад је образовање заменила едукација, а извођаштво перформанс. Ни сељак више не зна матерњи језик, јер сељак је данас модеран — глумац-тракториста, мислилац у пласту сена, произвођач ракије духовитог назива, неки љутити јездић, газда, бре, контемпорари маркетиншки стручњак који едукује, ствара, фантазира, промовише отаџбину, шири мирис сеоског шарма, засмејава, а не схвата шта је сељак и да никада није био сељак, него само љаксе.
• insert шљива emoji •
"Тс"
уље/акрил на дрвету
30x30цм
