04/01/2024
СВЕТОСАВСКИ КОНГРЕС У СЕЛУ БА 1944.
Светосавски конгрес је одржан од 25. до 28. јануара 1944. године у селу Ба. Умногоме је одлучивао о будућем уређењу југословенске државе.
Самом Конгресу претходило је у Београду формирање једног илегалног одбора од по два члана из свих политичких странака које су раније сачињавале Удружену опозицију, који је за свог председника био изабрао др Живка Топаловића. Након претреса свих питања рада, дошло је до састанка делегације тог одбора у селу Ораовици на планини Медведнику са Дражом, у којој су били поред др Живка Топаловића и др Владимир Бјелајчић, Бранислав Ивковић и др Александар Поповић-Шаца. Политичка организација узела је назив: ”Југословенска демократска народна задедница”.
Уочи самог Конгреса састао је се Припремни одбор у соби учитеља школе у селу Ба. Потребне припреме за осигурање самог Конгреса извршио је са својим одредом Звонко Вучковић.
Само село Ба се налази на југоисточним падинама планине Сувобор у подножју Рајца.
Простор је осигуравало две хиљаде бораца Качарског и Таковског среза, а резерве су биле на Руднику и око Ваљева, Пожеге и Чачка.
Као што су главне одлуке АВНОЈ-а биле формирање НКОЈ-а, који ће до формирања прве владе играти улогу закодавног и извршног тела нове државе, тако је Светосавски конгрес прихватио потпуно другачија схватања по питању државног уређења после рата.
Сагласио се да се Југославија уреди као конфедеративна држава у облику уставне и парламентарне народне монархије. Резултат Светосавског конгреса је Резолуција, усвојена 28. јануара, која у 18 тачака предлаже потпуно другачију подлогу за будући статус југословенске државе него што је усвојена на заседању АВНОЈ-а у Јајцу 1943. године.
- Конгрес је тражио обнову Југославије, али не у предратним границама, већ са проширењем државне територије. Тако увећана Југославија по Башкој резолуцији, била би парламентарна монархија састављена из три федералне јединице: Србије, Хрватске и Словеније.
- Конгрес остаје својим одлукама веран свом врховном заповеднику Њ.В. Краљу Петру II Карађорђевићу и уставном и законитом поретку Југославије.
- Конгрес држи да се у целини обнови југословенска држава.
- Конгрес констатује да је Краљ Петар II Карађорђевић народни краљ по уставу и законима Југославије, и да је он по њима обавезан на вршење свих краљевских дужности.
- Конгрес је најодлучније осудио акцију Комунистичке партуије Југославије, која се својим одлукама на заседању у Јајцу 1943. одвојила од опште народне линије, створила своју партијску војску и чине напоре да гуши државни и уставни поредак, дограби власт и заведе диктатуру у Југославији.
- Конгрес констатује да има пуно поверења народа Југославије, да ће удружени народи под вођством великих Савезника добити овај рат...''
Председник конгреса: др Живко Топаловић
Потпредседници председништва конгреса: Радомир Јанковић, задругар из Годљева Антон Крејчи из Марибора Владимир Предавец из Дугог Села (Загреб), Мустафа Мулалић из Босне, Велимир Јојић из Андријевице, Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда
Секретари: Иво Кирбин из Марибора, Велимир Кривошић, новинар из Сарајева, др Звонко Бегић из Глине, Видак Ковачевић из Сеђевића код Гацка
Централни одбор: др Драгиша Васић, др Стеван Мољевић, др Ђуро Ђуровић, др Живко Топаловић
Верификациони одбор: Раде Стојановић - судија из Сремских Карловаца, Владимир Јовановић – срески начелник из Младеновца, Андра Полети – адвокат из Београда
На конгресу је учествовало укупно 272 делегата Представници Херцеговине и Далмације због снега и других неприлика нису стигли на време. Херцеговачки делегат Лазар Тркља је стигао након конгреса. Делегати који су закаснили на конгрес су : професор Јован А. Братић – Херцеговина, учитељ Василије Комненић – Црна Гора, Стеван Пејовић – Вучедолска бригада.
После разговора са Дражом, 12. децембра 1943. године, Топаловић и три његова пратиоца вратили су се у Београд, како би се политичари што пре спремили за конгрес. Припреме за конгрес у име Равногорског покрета Дража је поверио др Стевану Мољевићу. Распис свим јединицама о одржавању конгреса и одабиру делегата -учесника, Дража је послао 1. јануара 1944. године. Тај распис гласи:
Пред крај месеца јануара ове године одржаће се велики народни конгрес из целе земље. Овај конгрес одржаће се у Србији. На овај конгрес имају доћи из сваког среза из наше Краљевине по два представника од највиђенијих и најутицајнијих људи. Ове представнике треба да изаберу народни равногорски одбори, чије смо формирање наредили у свима селима, општинама и срезовима. Искључују се само они који су били компромитовани на политичком пољу у старој Југославији. Међутим представници могу бити и људи који су припадали политичким групацијама бивше Југославије. Најважније је да то буду најбољи, најутицајнији и највиђенији људи у народу. Конгрес ће имати један велики национални задатак. Његова ће улога бити историјска. Стога треба да команданти схвате ову дужност најозбиљније и да у свом настојању буду потпуно објективни.
Воља народних равногорских одбора треба да дође до пуног изражаја. Овим ми треба да докажемо да демократију не само проповедамо, већ и проводимо.
Упућени представници Црне Горе, Санџака, Херцеговине, Босне и Далмације да што пре пођу на пут и да се прикупе у Санџаку код Воје Лукачевића најдаље до 18. овог месеца. Из Војводине и северних покрајина да се прикупе у области Тополе код капетана Калабића најдаље до 20. овог месеца. Упућивање представника из Србије наредићу накнадно, а команданти корпуса постараће се да им олакшају пут од почетка и свуда на пролазу кад буде наређено прикупљање и у свему да буду на помоћи кад стигну на место опредељења. Потврдите сви пријем овог наређења.
Распис са ближим подацима Дража је послао 18. јануара:
За народни конгрес упутићете све делегате да стигну најдаље 25. овог месеца на ма коју железничку станицу између Љига и Горњег Милановца. Делегати да не излазе нити у Љигу нити у Горњем Милановцу, већ само на станицама између ових вароши. Делегати да имају појединачно или у групи писмене објаве. Кад изађу из воза делегати поверљиво да траже капетана Звонимира Вучковића или капетана Батрићевића. Они ће их даље спровести где треба. Мајор Воја Лукачевић и капетан Никола Калабић све прикупљене делегате из удаљених крајева послаће благовремено да одређеног датума пронађу капетана Звонимира Вучковића. Капетан Звонимир Вучковић поступиће по мом усменом наређењу у погледу прикупљања делегата и њиховог даљег опредељења.
По повратку у Београд, Топаловић је о договору са Дражом известио међустраначки одбор, а делегати одбора своје странке. Сви су подржали идеју за одржавање конгреса, дајући налог ко ће из ког среза у име њихове странке отпутовати на одређено место (тада још тајно). Судећи према Дражиним инструкцијама, ови страначки предлози морали су добити потврду од стране надлежних равногорских одбора.
На новом састанку међустраначког одбора поставило се питање ко ће потписати проглас у вези одржавања конгреса. Фраза да су се “удружиле све демократске странке у Југославији на заједнички програм и да оне приређују у планинама једну велику народну манифестацију“, није била довољна. Како домаћој јавности, тако и иностранству, била су потребна имена, и то позната политичка имена. Али, сопственицима тих имена следовао је или немачки концентрациони логор, или неки војнички логор у слободним српским планинама. Друга опција била је прихватљивија, међутим, Немци су се светили и над породицама припадника покрета отпора. Тако су политичари опет потегли стари аргумент: “Ми заиста од Вас тражимо огромну жртву и молимо Вас да је поднесете, јер Вам је лична ситуација лакша, пошто нисте оптерећени децом“, рекли су др Топаловићу.
И заиста, када је 25. јануара са супругом Милицом напустио Београд, Топаловић је понео и проглас који је потписао. Предвече Топаловићи су стигли у место одржавања конгреса – у село Ба, испод Равне Горе. Дража је одабрао село Ба из стратешких разлога. Налазило се у клисури, која је у ово доба године углавном прекривена маглом, као најбољом заштитом од немачке авијације. Тенковима су прилаз отежавали велика узбрдица, снег и уске стазе, које су за сваки случај биле прекопане дубоким рововима. На том прилазу, од Кадине Луке, односно од пруге и друма Љиг – Горњи Милановац, нашла се сконцентрисана главнина од неколико хиљада четника из обезбеђења конгреса. Остала три прилаза у село Ба долазила су са планинских превоја и нису сматрана опасним. За шефа обезбеђења конгреса Дража је поставио капетана Звонка Вучковића, команданта Првог равногорског корпуса, који је, поред својих, имао на располагању и јединице Рудничког и Ваљевског корпуса.
Срећом, Немци су касно сазнали за конгрес. Једна њихова колона, предвођена тенковима, стигла је у село Ба са закашњењем од неколико дана. Остало им је само да поруше и оштете неколико зграда, међу којима и сеоску основну школу, накратко претворену у конгресну дворану (зидови између учионица су пред конгрес порушени, а потом су зазидани).
У припремни одбор конгреса, 26. јануара, ушла су два представника странака, Живко Топаловић и Бранислав Ивковић, као и три представника Равногорског покрета: Стеван Мољевић, Драгиша Васић и Ђура Ђуровић. Повратак Драгише Васића тражио је лично Топаловић, у страху од превеликог Мољевићевог утицаја. Старо пријатељство са Васићем Топаловићу је било важније од чињенице да су Васић и Мољевић истомишљеници.
Топаловић и Мољевић сукобили су се већ на том првом званичном састанку. Мољевић је тражио да све странке уђу у Равногорски покрет, као надстраначки народни покрет, као и да конгрес буде равногорски. Топаловић се већ био договорио са политичарима да је могућа само супротна опција: да Равногорски покрет, заједно са политичким партијама и нестраначким организацијама, уђе у нову коалицију, коју је требало основати на конгресу. Спор је пресекао Дража, подржавши предлог политичара. С друге стране, пред притиском Мољевића и Васића, Топаловић је одустао од свог предлога да будућа југословенска држава има четири, уместо три, федералне јединице. Ово у ствари није био захтев свих странака, већ је Топаловић, као и обично, говорио у име социјалиста.
Топаловић је прихватио и на конгресу бранио предлог Васића и Мољевића о постојању три федералне јединице, док се у емиграцији вратио својим старим идејама. То је приметио др Милан Шијачки, лекар из Ниша, истакнути члан организације од 1941. године, који је као социјалиста по опредељењу био један од аутора социјалног програма Равногорског покрета. Он је критиковао Топаловића за “каснију националну и политичку недоследност“. Поткрепљујући своју критику, Шијачки цитира делове Топаловићевог реферата на Светосавском конгресу: “Кад комунисти хоће да разбију српску народну целину, то је само доказ њиховог политичког слепила, њиховог рвања са историјом, с нормалним развићем, у чему се мора разбити сва њихова снага. Ми хоћемо федеративну Југославију, на бази југословенских етничких целина: Срба, Хрвата и Словенаца, с потребним самоуправама.“
Елем, до 26. јануара већина делегата већ је била стигла у село Ба. Тајном организацијом њиховог пута, из свих крајева, четничка организација још једном је показала своју снагу. Притом су се нарочито истакли београдски илегалци. Због високог снега и удаљености до села Ба нису стигли једино делегати из Далмације, као и део делегата из Херцеговине. Други део Херцеговаца, са Лазаром Тркљом на челу, ипак је дошао, али тек после две недеље (Дража се са њима састао 12. фебруара у Косјерићу). Такође, каснила су и два делегата из Црне Горе.
Конгресу су присуствовала 272 делагата. Њихова страначка припадност била је следећа: Демократска странка 80, Народна радикална странка 50, Српска земљорадничка странка 20, Југословенска радикална заједница 15, Југословенска национална странка 13, Социјалистичка странка 6, Независна радничка странка 6, Самостална демократска странка 4, Републиканска странка 3, Група Марка Даковића 1, ван партија 27, непозната страначка припадност 47.
Међу делегатима било је највише земљорадника – 127. Следе државни чиновници (41), трговци (18), адвокати (14), свештеници (9), лекари (6), економи и агрономи (6), инжењери (5), пензионери (5), приватни чиновници (4), студенти (3), новинари (3), индустријалци (2), фармацеути (2), правници (2), као и по један занатлија, фоторепортер, сенатор, бан и бановински посланик. Занимање 20 делегата остало је непознато.
Конгрес је почео у зору 27. јануара 1944. године, на Светог Саву, због чега ће у историју ући под именом Светосавски конгрес. Конгрес је отворен у сеоској школи која је била окићена државним и савезничким заставама. У средини је био председнички сто, изнад њега икона Светог Саве, а на столу свећа са водицом и крстом. Најпре је око десет часова пре подне десетак свештеника и монаха одржало богослужење и водоосвећење, око стола са крстом, колачом, кољивом и свећом. Потом су сви присутни отпевали Химну Светом Сави, а онда је јеромонах Јован Рапајић из манастира Љубостиње, следбеник и најбољи ученик епископа Николаја Велимировића, одржао надахнуту беседу о првом српском просветитељу.
По завршеном Богослужењу Дража је са Врховном командом напустио просторију, и Конгрес је отпочео рад.
Конгрес је отворио Драгиша Васић, саопштио састав и предложио кандидате за председника и председништво. За председника конгреса изабран је др Живко Топаловић. У председништо су, поред Топаловића, изабрани Радомир Јанковић, задругар из Годљева, Антон Крејчи из Марибора, Словенац, предратни народни посланик Југословенске националне странке (имао је овлашћење да представља три словеначке странке), Владимир Предавец из Дугог Села код Загреба, Хрват (на конгресу присутан као један од делегата Уједињене демократске омладине Југославије, основане две недеље раније на Омладинском конгресу у Прањанима), Мустафа Мулалић, предратни народни посланик Југословенске муслиманске заједнице (на конгресу је заступао муслимане из Босне и Херцеговине), Велимир Јојић из Андријевице, предратни народни посланик Демократске странке и Димитрије Лазаревић, адвокат из Београда.
После Васића реч је узео Топаловић. Пошто се захвалио на поверењу, Топаловић је поздравио званичног представника америчке војне мисије, капетана Џорџа Мусулина, изразивши жаљење што нису дошли и представници британске мисије. Иначе, шеф савезничких мисија генерал Чарлс Армстронг није дошао на конгрес из протеста што је Дража одбио ултиматум савезничке команде за Средоземље да сруши два железничка моста (један на Ибру код Полумира, а други на Јужној Морави код Алексинца). Армстронг није знао где се налази Мусулин, а свакако би и њему забранио долазак. “Боље нека се он љути него ми“, писао је Дражи о Армстронговој одлуци генерал Мирослав Трифуновић, командант Србије, 27. јануара.
Топаловић је затим предложио да се позове Дража, као министар Југословенске владе и њен представник у земљи, како би влада била службено заступљена на конгресу и тако му признала “политичко право да представља демократске снаге наших народа“.
У очекивању Дражиног доласка Топаловић је прочитао поздравне телеграме конгреса председнику САД-а Френклину Рузвелту, председнику британске владе Винстону Черчилу, председнику владе СССР-а Јосифу Висарионовичу Стаљину и краљу Југославије Петру Другом.
Дражин долазак присутни су пропратили дуготрајним овацијама. Он је сео за сто председништва. Топаловић је дао реч Мусулину, а потом и Дражи. Карактеристично је да је Дража прву реченицу посветио “палим борцима и невиним жртавама у овој борби“. “Мислим да ћу бити и тумач и ваших жеља, ако са овог историјског скупа будем изјавио да ће породице палих жртава вазда бити предмет нашег старања и залагања за њихову будућност“, рекао је потом, у жељи да представници најмоћнијих странака – за које је веровао да ће владати и после рата – не понове грех према ратним војним инвалидима са Цера, Колубаре и Солунског фронта.
Поред осталог, Дража је затим рекао:
У име краљевске владе и Југословенске војске поздрављам вас као представнике организација демократског народа Југославије и желим вам срећан рад на овом великом народном и државном послу.
Наш по броју мали, али духовно велики народ, који је кроз целу своју историју увек био као и данас предмет дивљења целог света у борби за свој опстанак, натерао је жилавом борбом и своје непријатеље да га поштују.
Прелазећи преко историјата и узрока привременог губитка државе, и у прошлом и у овом наметнутом му рату, опомињем свет на чињеницу да је наш народ излазио из сваке оружане борбе као победилац, јер је живео и умирао за слободу.
У овом рату противници и нападачи измислили су и ново оружје. Они живе у заблуди да ће моћи клеветама против водећих људи таквог народа и обманама неупућеног света постићи оно што бруталном силом оружја не могу.
Као војник који по рођењу и особинама припада оваквом слободарском и јуначком народу, нисам могао нити хтео да напустим свога краља и своју Отаџбину.
Ја сам се заклео да ћу за краља и Отаџбину живот дати.
Ја сам своју заклетву испунио.
И био сам сигуран да ни народ, коме припадам, неће се никад помирити са ропским животом.
Југословенска војска под мојим вођством и ја лично, били смо и доживотно остајемо верни и одани врховном команданту, његовом величанству краљу Петру Другом.
Ми, војска и ја лично, верни смо сада и бићемо верни и убудуће уставном и законитом поретку у Југославији, као што смо били и бићемо доживотни браниоци њене територијалне неприкосновености.
Ми, војска и ја лично, сматрамо да је искључиво право слободног и на демократским начелима изабраног народног представништва, да уставним путем изврши организацију државе.
Најенергичније и са гнушањем одбијам тенденциозне гласове о колективној одмазди према ма коме…
Док је Дража говорио, као и неколико тренутака пошто је завршио, владала је свечана тишина. Један од делегата, Милоје Николић, сведочи: “Његове су речи течне и оштре, и секу као бритка сабља. Тајац је. Чини нам се да је и природа замрла. Гробна тишина… Слушаоци су се слили с осећањем овог великог војника и државника. Он говори с ауторитетом који је добио од свог народа“. Онда се све проломило од аплауза и громогласних поклика одушевљења и подршке. Топаловићу је било јасно да се у тим условима конгрес не може наставити, па је предложио паузу до послеподнева.
Поподне, своје опширне реферате поднели су др Стеван Мољевић (у име Равногорског покрета) и др Живко Топаловић, који је у име политичких странака одао признање Дражи додавши да све демократке странке желе да помогну Равногорски покрет који је народни и демократски. Онда је прочитан предлог резолуције, који су саставили Васић и Топаловић.
Сутрадан, 28. јануара, развила се дискусија о предлогу резолуције, као и о општем стању у земљи. Јављали су се делегати из свих крајева, осуђујући поступке окупатора, усташа, комуниста и љотићеваца.
Око 13 часова резолуција је стављена на гласање. Сви су били за.
Текст донешене резолуција гласи:
Преставници Равногорског покрета, представници и припадници свих демократских странака Југославије: Радикалне, Демократске, Српске земљорадничке, Социјалистичке, Републиканске, Југословенске националне, које су у редовним и нередовним приликама на свим изборима добијале поверење огромне већине народа (изузев Хрватске сељачке странке, са чијим је легалним представницима засада додир онемогућен насиљем окупатора), као и представници свих великих народних неполитичких, културних, спортских, витешких, социјалних и других организација које такође окупљају огромну већину народа, нарочито омладину:
На великом народном Конгресу одржаном у дане 25.,26.,27.и 28. јануара 1944. године у слободним југословенским планинама - а по саслушању изјаве представника југословенске Краљевске владе, Министра војног, морнарице и ваздухопловства и Команданта Југословенске војске у Отаџбини, армијског генерала Драже Михаиловића, као и по саслушању реферата др Стевана Мољевића, адвоката из Бања Луке, члана Централног националног комитета и реферата др Живка Топаловића, новинара из Београда, шефа Социјалдемократске странке Југославије, инжињера Владимира Предавца из Дугог Села код Загреба, Антона Крејчиа, из Марибора, бившег народног посланика Југословенске националне странке и пуномоћника осталих странака у Словенији, Мустафе Мулалића, бившег народног посланика и публицисте из Лијевна, Владимира Јојића, директора гимназије и бившег народног посланика Демократске странке из Андријевице, као и изјава представника неполитичких скупина, доносе следећу:
РЕЗОЛУЦИЈУ
1. 27. марта 1941. године Југославија је својим ставом и својим уласком у рат створила преокрет и увелико пореметила планове непријатеља. Уз огромне жртве, народ Југославије допринео је свој удео општој народној ствари и олакшао положај и Велике Британије и Совјетском Савезу. Иако побеђена од значајно надмоћнијег непријатеља, југословенска војска се окупила око првог покретача народног отпора генерала Драже Михаиловића и давала отпор непријатељу, везујући његове знатне снаге на Балкану. Захваљујући томе, југословенски отпор је и данас у пуном обиму организован. Конгрес са одушевљењем и нарочитим признањем поздравља југословенску народну војску, која се, под командом генерала Драже Михаиловића, организовала у Отаџбини. Ова права народна војска, под командом народних старешина и под стручним вођством народних официра, јесте истинити бранитељ народних слобода и залога државне будућности свих Југословена.
2. Конгрес поздравља и подвлачи изјаву Команданта Југословенске војске у Отаџбини генерала Михаиловића: да он и војска под његовом командом јесу и остају верни свом Врховном заповеднику Њ.В. Краљу Петру II и уставном и законитом поретку Југославије, као и да ће поштовати искључиво право слободног и на демократски начин изабраног Народног представништва да уставним путем врши организацију државе. Ово тим пре, што је наш народ за демократију давао своје жртве, извојевао себи демократију и у њој живео онда, када су неки од оних, који сада хоће да га уче демократији, живели у најцрњем ропству. И само кроз демократију Србија је била способна за велике напоре које је имала да издржи у великим ослободилачким ратовима 1912-1918. године. Наш народ је, доследан себи и својој демократској прошлости, 27. марта 1941. године прекинуо лажну игру са двадесетогодишњом демократијом и, по цену најскупљих жртава, стављајући у питање у своју државу и свој народни опстанак придружио се Великим Демократијама Запада у борби за слободу и равноправност свих народа, и малих као и великих, против нацизма и фашизма и свих врста диктатура.
Исто тако Конгрес поздравља изјаву генерала Михаиловића: да су лажни сви гласови да ће Југословенска војска вршити колективну одмазду, јер Југославија има своје позитивне законе, по којима ће сви кривци одговарати за ратне злочине, и да ће они који нису криви имати законску заштиту. Конгрес сматра да су овом изјавом оповргнути сви лажни гласови о недемократским и диктаторским тежњама генерала Михаиловића и његове војске, као и лажни гласови да ће бити вршена колективна одмазда или ма какви произвољни и незаконити поступци приликом преласка у редовно стање.
3. Конгрес истиче као историјски важну и судбоносну чињеницу за будућност Срба, Хрвата и Словенаца: да они у овом најкритичнијем тренутку свога живота, судбински повежу све своје снаге и у истини сложно и братски учине отпор непријатељу подједнако као и свим насртајима на њихову слободу и независност који могу доћи ма са које стране.
У том смислу Конгрес са радошћу и одобравањем прима изјави присутних преставника и припадника демократских странака: да су се оне вољно потчиниле народној дисциплини; да су се, све до обнове државе и нормализовања прилика у њој, одрекле сваке посебне партијске и политичке делатности, и да заједно са припадницима Равногорског покрета чине Југословенску демократску народну заједницу и усвајају њен програм.
Конгрес са радошћу и одобравањем поздравља изјаву великих политичких, националних, социјалних, уметничких и осталих скупина и удружења, женских и мушких, који се такође саглашавају са овом општом народном акцијом.
Конгрес овлашћује Организациони одбор да, у договору са преставницима свих именованих група, прошири Централни национални комитет, који постаје народно вођство и помагач Краљевске владе и државне оружане силе, у извршењу њихових задатака на ослобођењу народа и обнову државе.
4. Конгрес поставља следећи општенародни програм:
а/ Да се у целини обнови Југословенска Држава и прошири на територије на којима живе Срби, Хрвати, Словенци, а да се као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата.
б/ Југославија треба да буде уређена као федеративна држава, у облику уставне и парламентарне наследне монархије, са народном династијом Карађорђевића и Краљем Петром II на челу.
в/ Конгрес сматра да је солидност будуће Југославије условљена стварањем, на демократски начин, једне српске јединице у државној заједници, која би на демократским основама окупила цео српски народ, на његовој територији. Исто начело треба да важи и за Хрвате и Словенце.
г/ У свима федеративним јединицама заједничке државе има се народу дати могућност за задовољење посебних покрајинских: економских, културних, социјалних и других интереса и потреба кроз широке народне самоуправе. Разграничење између Срба и Хрвата извршено без легитимних преставника српског народа, као и сва друга фактичка стања створена пред рат или у рату, под притиском насиља и диктатом окупатора, не признају се.
д/ Конгрес изражава жељу да се још у току стварања овакве државне организације обезбеде предуслови за корените реформе: привредне, социјалне и општекултурне, које дух времена намеће и које буду одговарале потребама народа српског, хрватског и словеначког, са циљем да се основна начела демократије проведу не само на политичком, него и на привредном, социјалном и опште културном пољу.
ђ/ Држављани Југославије уживаће сва она политичка права и слободе које ће гарантовати њихов одлучујући утицај на пословање државе и самоуправних тела. Сваком Југословену биће обезбеђен културни успон и сигурност од свих врста незгода у животу.
5. Конгрес констатује да је Краљ Петар II народни Краљ по Уставу и законима Југославије, и да је Он по њима обавезан на вршење свих краљевских дужности, те сматра да нико, ни у земљи ни на страни, нема права да га од ових дужности разрешава или на њихово вршење утиче; да чак ни Он сам не може да напусти вршење ових дужности, нарочито дужности Врховног команданта војске, и нарочито данас када је земља у рату; све дотле док га слободно изабрано Народно представништво легалним путем од вршења ових дужности не би ослободило.
Стога Конгрес најодлучније протествује против познатих одлука усташко-комунистичке мањине, која, у тежњи да наметне своје превратничке идеје и оствари политику свршеног чина, чини безуспешан покушај узурпирања народних права и прејудицирања народне воље.
6. Конгрес најодлучније осуђује акцију Комунистичке странке Југославије, која се одвојила од опште народне заједнице, створила своју партиску војску и чини напоре, да рушењем државног уставног поретка дограби и узурпира власт и заведе своју диктатуру у Југославији.
Комунистичка странка је ишчезавајућа мањина, и њене покушаје политичке и социјалне револуције, одлучно осуђује и одбија огромна већина народа у Југославији. Партизанско војно вођство је својом војном нестручношћу и безобзирношћу према народним жртвама, у великој мери допринело упропашћењу масе нашег народа, нарочито његове омладине.
Комунистичка акција која изазива грађански рат, слаби отпорну снагу народа против окупатора.
Комунистичка странка Југославије, да би попунила своје редове, на једној страни врши насилну мобилизацију народа, угроженог и од окупатора и од усташа, а на другој прима у своје редове ратне злочинце и ослобађа их кривичне одговорности за почињене злочине.
Она тиме вређа све оне светле жртве што, незаштићено већ близу три године, страдају једне од окупатора, а друге од њихових слугу, највише усташа.
Конгрес осуђује покушај комунистичког Већа да једностраним одлукама присвоји себи право да мења уставни поредак Југославије. Те одлуке су без икакве вредности, и Влада Рибар – Броз – Пијаде није никаква народна влада, већ једнострана творевина Комунистичке странке Југославије.
Конгрес позива Комунистичку странку Југославије да обустави своју штетну разбијачку акцију на војном и политичком пољу и да се , као све остале народне скупине, потчини у ослободилачком рату општој народној дисциплини. Сви социјални и политички преображаји у нашој држави имају се спроводити после обнове државе, демократским методама и законским средствима.
Конгрес жали што су, услед недовољне обавештености о нашим стварним приликама, неки од наших Савезника придали незаслужен значај посебној комунистичкој акцији, и изражава наду да ће ова погрешка бити исправљена у општем интересу југословенске и опште савезничке ствари, утолико пре што ова акција све више постаје и усташка, и бива подржавана од немачких сателита и ратних криваца у овом рату.
7. Конгрес изражава пуно поверење народа Југославије:
да ће Удружени народи под вођством Великих Савезника: Америке, Велике Британије и Совјетског Савеза, добити овај Светски рат, у који је Југославија ступила још у априлу 1941. године, ради борбе за слободу и демократију. Целокупан народ Југославије остаће им веран и бориће се са њима заједно до победе демократије над нацизмом, фашизмом и свим врстама тираније и диктатуре.
Конгрес сматра Атлантску повељу као идејну основу борбе за начела народне и социјалне правде свих народа и свих друштвених слојева.
Конгрес очекује да ће сви Савезници остати доследни овим начелима, уговорима о савезу и датим обећањима, да ће поштовати нашу народну част и поступати према нашој народној држави и њеним легалним преставницима, као са равноправним савезницима.
Након једногласног усвајања наведене резолуције, остало је још да се изабере организациони одбор, који ће имати задатак да прошири Централни национални комитет и његов Извршни одбор представницима из Заједнице демократских странака. Истовремено, Заједница демократских странака преименована је у Југословенску демократску народну заједницу. Идеја је била да се од представника политичких странака и нестраначких удружења “створи једно тело које би деловало у оквиру покрета Драже Михаиловића и које би уз храбру народну војску окупило све оно што тежи демократији и бољој будућности југословенских народа“.
Један делегат је предложио да у организациони одбор уђу др Живко Топаловић, др Стеван Мољевић и академик Драгиша Васић, што је једногласно прихваћено. Задатак проширеног Централног националног комитета и нарочито Извршног одбора био је да води “политичке послове док се не уреди правилно функционисање владе“. Конгрес је имао моћ да смени владу у емиграцији, која је практично служила само “спољној репрезентацији државе“, али то није учињено да се не би стварали инциденти “ни са краљем, ни са Савезницима, ни са Југословенском владом“. Заправо, краљ, а и избегличка влада, вероватно би признали нову владу, али зазирало се од одлуке Западних савезника. Фактичко стање у овом тренутку било је да су Западни савезници, а са њима и Совјетски Савез, признавали Југословенску владу у емиграцији, али су свим силама настојали да је униште. Ако би је сада конгрес сменио, Западни савезници би то једва дочекали. Нову владу вероватно не би признали, јер су већ радили на признавању илегалне комунистичке владе.
Према томе, на конгресу у селу Ба Извршни одбор Централног националног комитета проглашен је неком врстом резервне владе. Када су Британци срушили легалну Југословенску владу у избеглиштву и за премијера поставили Ивана Шубашића, Извршни одбор Централног националног комитета постао је права и једина легална југословенска влада.
После избора организационог одбора, конгрес је затворен. На једној заравни у центру села Ба подигнута је свечана бина, испред које је приређен дефиле трупа. Војници су онда постројени у облику слова П, да би им се обратили Дража и др Живко Топаловић. Већ је падао мрак када су војници престројени, у два реда, један наспрам другог, да би их обишли и са њима поразговарали конгресни делегати.
Проширење Централног националног комитета обављено је после конгреса. У проширеном Централном националном комитету половина људи била је из Равногорског покрета, а половина из Југословенске демократске националне заједнице.
За председника Извршног одбора Централног националног комитета, практично нове владе, изабран је др Стеван Мољевић, а за секретара др Ђура Ђуровић. Председник Централног националног комитета (нове скупштине) постао је Михаило Кујунџић, који је из Скопља дошао на терен, у околину Равне Горе. Кујунџића је, као што смо видели, рат затекао на функцији председника Народне скупштине.
Како странке у рату нису радиле, а и нису имале одборе у забаченим крајевима слободне територије, једине политичке организације при четничком покрету и даље су остале равногорске: Равногорски покрет, ЈУРАО и ЈУОРА.
За имена појединих учесника конгреса Немци су почели да сазнају после неколико седмица. Потпуковник Радослав Ђурић, командант Јужне Србије, јавио је Дражи 29. фебруара: “Иследници Гестапоа имају фотографије са конгреса. Слике су слабо изашле. Знају већ за поједине људе.“
Биле су ту фотографије из конгресне сале, које су “слабо изишле“ због велике влаге. Снимци фотографа Аце Симића из затвореног простора уопште нису успели. Како је мајор Комарчевић, командант Посавско-колубарске групе корпуса, обавестио Дражу 7. марта, Гестапо је дошао до фотографија које је начинио фоторепортер британског листа “Гардијан“. Он је дошао на конгрес заједно са трећим фоторепортером, Којићем, који га је и препоручио. Док се британски фоторепортер вратио у Београд, Којић је остао у Врховној команди, што је Комарчевић сазнао, тражећи да се на њега “обрати највећа пажња“. Комарчевић је још писао: “Конгрес је од стране `Гардијана` филмован, и у Београду у Гестапоу око 20. фебруара приказан. После свега овога уследило је хапшење наших људи.“
Исте податке послао је и пуковник Александар Николић, командант Славоније, 9. марта. На ова упозорења о Којићу Дража је 13. марта писао потпуковнику Лалатовићу: “Онај фоторепортер је код нас. Обратићемо пажњу на њега. За сада се није ништа сумњиво осетило.“
Тачан број ухапшених делегата Светосавског конгреса није познат
