15/09/2025
Јавно сведочење једног времена — Вуков Сабор 2025
Проф. Дамјан Станишић, магистар гитаре
Као професор музичке школе у Лозници, са вишегодишњим педагошким и уметничким искуством, осећам обавезу да јавно изнесем запажања поводом недавног наступа Хора наше школе на Вуковом Сабору 2025. Наиме, иако су ученици наступили у оквиру званичног програма, институција којој припадају није била ни споменута, а мени као наставнику није било омогућено да им приђем, иако сам се налазио у непосредној близини.
Овај догађај не посматрам као личну увреду, већ као симптом дубљег проблема — маргинализације наставника и професионалаца који својим радом доприносе културном и образовном развоју заједнице. Уметност није украс, већ темељ достојанства једног друштва. Наставник није статиста, већ носилац вредности.
Подсећам да сам магистар гитаре са просечном оценом 10 (ФМУ Београд), са међународном каријером и наступима уз еминентне уметнике. Не тражим привилегије, већ поштовање — према професији, према школи, према ученицима, и према култури коју сви заједно градимо.
Да ли је неопходно да се бавим спортом, естрадом или политиком да бих био препознат као „поштовани грађанин“? Да ли је потребно да се прикључим страначким структурама, да бих био укључен у културне програме које сам годинама подржавао и градио?
Сведоци смо да се награђују и истичу управо они који припадају одређеним страначким или медијским структурама, док се рад и допринос независних уметника игнорише. У том контексту, постављам питање: да ли је лојалност важнија од стручности?
Године 2014. организовао сам хуманитарни концерт на сопствену иницијативу. Ниједан представник владајуће странке није присуствовао. У наредним годинама, са пријатељима, одржао сам преко двадесет хуманитарних концерата. Ниједан представник власти није дошао. Чак су и режимски медији, након извесног времена, престали да извештавају о тим активностима.
Разлог? Јер нисам „њихов“
Овај текст не представља напад, већ сведочење. Он је запис једног времена у којем се професионалност, интегритет и културни допринос не вреднују по мерилима знања и труда, већ по припадности. Ипак, остајем доследан вредностима које сам градио — у учионици, на сцени, и у заједници.
Лаку ноћ, Србијо.
Ти која си уложила у наше школовање. Родитељи који су дали све. Ми који нисмо поклекли. Ми који нисмо купили диплому. Ми који верујемо да култура није протокол, већ душа народа.