10/10/2026
Cena: 800 rsd.
Broj strana: 211
Izdavač: Presing, 2023 godina.
Рецензија „Илузија вечности“
О стварању је овде реч. О човековом опредељењу за њега – и о немогућности да се оно избегне.
Сваки бег од стварања – од стваралаштва, у ствари је човеков бег од себе, поринуће себе у просторе који човекови нису, који човеку не припадају, и који су пораз човеков – и пораза човека – и човеково рашчовечење, и одлазак ка нечему, и у нешто, где човек не борави – где јадно људско биће бива потопљено у себи неприпадајуће – а то су простори нестајања човека.
Стварање је једини начин доказивања човека да јесте човек. Супротан смер води ка супротном: ка потирању човека – оне суштине коју својом појавом у овом свету добија, и већ поседује – и која тражи да буде оплемењена, обогаћена, узнапредована, а то се не постиже подлошћу, лажима, разарањима – но једино стварањем.
А уметност је само један од видова човековог стварања – и она узноси човека – палог, јадног и, више или мање обешчовеченог, или: недовољно очевеченог – у просторе који јесу више човечни, који јесу савршенији, бољи; а то се постиже једино радом – никако активностима које потиру стварање и стваралаштво.
Оба, ова, смера кретања људских душа видимо у овом роману. Кроз вајног писца, и зато „писца“, младог, тек свршеног матуранта, и потом студента Жарка – деформација чије личности почиње још на том узрасту, а да се закључити да је тај процес почео још раније, с обзиром на средину (породицу и окружење) из које потиче, а коју је „судбину“ сам изабрао, али и која му је од поменутог окружења свесрдно понуђена, затим свим начинима, осим рада, и стварања! потпомагана, подметана – дата је слика пада човековог, али, кад се посматрају и сви они који га у том смеру упућују, и гурају, и слика пада једног дела друштва – услед слома свих вредности – слома који се не посматра, очима актера, као слом него као пут успеха, и успех сам, и афирмација човека – управо потапањем његове личности у нечовечност, у подвалу и лаж.
Зло је, тако – у очима једног „кружока“ – уздигнуто на ниво добра.
Зато је добро, у овом роману, у лику Душана, у подређеном положају – и осуђено је на таворење, на грчевиту борбу за опстанак, и опстајање. Но, како је неуништиво – иако може бити скрајнуто, обезвређено, у једном добу – добро остаје и опстаје; и: о, туге и јада криминалаца и лопова! – тај антисвет никако! не може без добра – пошто паразитира на његовим делима и достигнућима – управо настојањем да их присвоји, и њима овлада – проглашавајући их за своја.
Отуда: само се стварањем излази из властите недовољности, из незадовољства собом, из неиспуњења себе – па писац, поучно, вели: „САДЕЈСТВОМ КРОЗ СТВАРАЛАШТВО ЈА САМ У ОНОСТРАНОМ“ – у оном: жељеном, још недосегнутом, а човеку, веома! потребном свету.
То је пут човека.
Све остало „путеви су развраћени“.
Зато је ово роман поучног карактера – у времену у коме је настао. И у сваком времену – које треба да дође. И које ће доћи!
Слободан Живковић
Др књижевних наука
