Vremenski putnici

10/05/2026

10/05/2026

"Čuvari mračnih zidova"

Sve je počelo u onoj kući koju niko nije hteo. Kao deca, brat i ja nismo znali za njenu prošlost, ali smo osećali njenu težinu. Svake noći, čim bi se svetlo ugasilo, soba bi prestala da bude naša. Iza zavese bi se pojavila prilika – sedi starac zamagljenog lica koji nepomično stoji i gleda. U istom trenu, moj brat bi osetio staricu koja mu miluje ruku. Bili smo paralisani, bez glasa, ukopani u mestu dok nam je srce udaralo u grudima. Ćebe je bilo moj jedini štit, a virenje ispod njega jedini prozor u taj svet senki koji je nestao tek onog dana kada smo zauvek zatvorili vrata te kuće i otišli.
Svetlost koja ima nameru
Godinama kasnije, u novom domu, mislio sam da su čuda ostala iza mene, dok me jedne noći nije probudio snažan udarac. Kroz zatvoren prozor i drvene kapke, u sobu je uletela gusta svetleća masa. Nije to bila obična munja; bila je to lopta čiste, žive energije koja se kretala od zida do zida. Gledao sam je nepomičan, ponovo u onoj poznatoj paralizi, dok je ona osvetljavala svaki ugao kao da nešto, ili nekoga, traži. Kada je majka utrčala u sobu, ta svetlost je jednostavno isparila, ostavljajući nas u tišini da se pitamo šta smo to upravo videli.
Razgovor sa zvezdama
Leto je bilo toplo kada sam ležao u travi i gledao u nebo, tražeći poznate oblike Velikog i Malog medveda. Među hiljadama tačaka, primetio sam tri zvezde koje se nisu uklapale u nijedno sazvežđe. Stajale su mirno dok ih nisam fokusirao. U tom trenutku, kao da su shvatile da su viđene, počele su da se kreću. Klizile su brzo i nečujno, približavajući se jedna drugoj dok se nisu spojile u jednu formaciju i nestale u prostranstvu. Tada sam shvatio – univerzum nije samo prazan prostor; on reaguje na nas, posmatra nas i potvrđuje da čuda, uprkos svemu, ipak postoje.

26/04/2026

Etno selo Stanišići nalazi se u Republici Srpskoj (BiH), na samom ulazu u Bijeljinu, odnosno u naselju Dijelovi. Ovo poznato turističko mesto u Semberiji je udaljeno samo nekoliko kilometara od centra grada i granice sa Srbijom, što ga čini lako dostupnim za posetioce.
Selo je poznato po autentičnim drvenim kućama, vodenicama i jezerima, a kompleks funkcioniše i kao mesto sa smeštajnim kapacitetima (Etno kuće).

26/04/2026

https://youtu.be/Jhyfw9Y_k1I?si=cumCM227A7S3jMOm

680 likes, 46 comments. "LeoniDъ - Есенин (Альбом 2026)"

20/04/2026

TRI KNJIGE KOJE NAM ČUVAJU DUŠU

(Podsetnik za svakog od nas)
Postoje knjige koje se ne čitaju samo očima, već srcem. One nisu tu da nas zabave, već da nas podsete ko smo, odakle dolazimo i kolika je cena plaćena da bismo danas bili ovde. Ako tražite istinu koja se danas polako iskrivljuje, ovo je "sveto trojstvo" naše savremene istorije:

KNJIGA O MILUTINU (Danko Popović) 🚜

Ovo je glas našeg pretka. Milutin nije general ni političar; on je srpski seljak i domaćin koji kroz svoje oči vidi sav besmisao rata i stradanja. On nas uči šta znači voleti svoju zemlju, ali i koliko nas je koštalo to što smo uvek drugima bili "predstraža". Bez Milutina, zaboravljamo korene.

SRPSKO SRCE JOHANOVO (Veselin Dželetović) 🫀

Potresno svedočanstvo o "Žutoj kući" i nezapamćenom zločinu. Priča o Nemcu koji nosi srce srpskog mučenika podseća nas da istina uvek nađe put, čak i kroz najmračnije hodnike nepravde. Ovo je knjiga o našem neprebolu na Kosovu i Metohiji, o svireposti, ali i o neobjašnjivoj vezi koja nadilazi samu smrt.

ČUJTE SRBI! (Arčibald Rajs) 📜

Najiskrenije ogledalo koje nam je ikada iko postavio. Švajcarac koji nas je voleo više od mnogih naših, ostavio nam je testament i opomenu: "Čuvajte se sebe". On nas hvali kao junake, ali nas šiba zbog naših mana – zbog zavisti, prodanih duša i zaboravljanja sopstvenih heroja.
Zašto je ovo važno?
Zato što se istorija polako gubi u moru lažnih vesti i brzog zaborava. Ako mi ne budemo čitali ove redove svojoj deci, neko drugi će im napisati neku novu, iskrivljenu istoriju.
Dugujemo Milutinu, dugujemo žrtvama čija srca i dalje kucaju negde u svetu, i dugujemo Rajsu koji nam je pružio ruku kad nam je bilo najteže.
Koju od ovih knjiga ste vi prvu pročitali? 👇

15/04/2026

03/04/2026

Opet taj isti crveni.
kofer,
u ruci težak, k'o kletva stara.
Krenem na put, a niko ne zna
koliko kilometara u njega stane bez para.
Svaka muka i svaki grč,
svaka senka i svaki poraz,
u taj je tesni prostor spakovana.

Crveni kofer, u ruci težak,
u njega stane sav moj nemir.
U njemu muke i tajni grčevi,
dok putujem kroz tuđi svemir.

Tvoj je kofer lak, pun suvenira,
moj je pun briga i teškog nemira.
Ti ideš negde da se odmoriš,
a ja u daljinu, u nepoznat grad.

Kažeš: „Ništa se ne mora“,
k'o da je tebi lako, a svako se jutro
u pet k'o mašina budiš, da na posao kreneš.
Zar to nije moranje?
Bez tog hleba, ne bi mogao nigde da skreneš.
Ti tamo ideš da život osetiš,
daleko od sive svakodnevnice,
a meni je svet samo stanica hladna,
i znoj što kapa niz umorno lice.

Ne vidiš ti taj nevidljivi teret,
što mi ramena naniže vuče...
Dok tvoj se život u pesmu pretvara,
moj se u tihi jecaj istuče.

CRVENI KOFER, u ruci težak...

Tvoj je lak... pun suvenira.
Moj je težak... od nemira.
Crveni kofer...
Jovan Stojković

28/03/2026

jedna pesma

Vremenski putnici

25/03/2026

Pogrešno skretanje,
promašeni život...
Neide bez praznih
dzepova punih briga.
Još jedna pesma.

Dzepovi prepuni briga

Život juri... kao voz bez kočnica.
Ti stojiš kraj pruge, računaš svoja disanja.
Previše slika na kapcima od juče...
Prepuni džepovi briga, a ruke prazne skroz.

Život je postao toliko težak,
da srce ne stiže misli da broji.
Misli da broji...
Od ovog prebrzog p**a do dna i nazad,
u grlu gori... u grudima se lomi.
Gori... lomi...

Na stolu karta što ne vodi nigde više,
prijatelji slikom govore... iz četiri hladna zida tišina diše.
Pitaš se tiho, jel’ ovako treba biti?
Da svaki novi početak... već liči na oproštaj.

Iz ove dubine... glas ne putuje lako,
gde korenje pije mrak, gde se diše polako.
Zemlja pamti svaki korak, svaku težinu,
dok srce polako tone... u tu tihu crninu.
U tu tihu crninu...

Život je postao toliko težak,
al’ srce polako misli stiže.
Iste ulice, isti umoran grad,
ali u tom ritmu rađa se tiše.

Na kraju... ostane samo trag soli na dlanu,
i tiha molitva za jednu novu granu.
Što je bilo – bilo je, u pepeo se skrilo,
hvala ti, srce... što si se borilo.

Samo tišina...
Hvala ti, srce...
Nauči da diše...
Jovan Stojković

Enjoy the videos and music you love, upload original content, and share it all with friends, family, and the world on YouTube.

23/03/2026

Kod "Pogrešnog skretanja" ide i "Promašeni život" još
jedna pesma koja se nadovezuje na pogrešno skretanje...

Promašeni život

Jedan stan... dva kofera sna.
Računi na stolu... hladna kafa.
Sve moje greške sede oko mene,
kao gosti što se nikad ne raziđu.
Svaki plan mi ostao u nacrtu...
Pola mosta... pola p**a... pola čovek.
Više ni ne pitam šta je moglo biti,
samo brojim što je prestalo da boli.

Promašeni život... al’ nema tuge za nekim.
Niko nije otiš’o, jer nikog nije ni bilo.
Promašeni život... ko stari film bez publike.
Al’ bar kad gasim svetlo,
ne prozivam ničije ime.

Prijatelji... pa poznanici... pa tišina.
Telefon ćuti kao da se ljuti.
Rođendane slavim sam sa ekranom,
sveće zamenio plavi odsjaj zida.
Nisam junak nijedne tuđe priče...
Ni otac... ni muž... ni nečiji razlog.
Sve što sam voleo, pušt’o sam da prođe,
da me sutra nema ko da spominje.

Možda je ovo kazna... a možda je mir.
Prazan sto... prazna soba... prazan spisak krivih.
Kad jednom nestanem, nestaću tiho...
Ko trag na snegu što ga sunce ne oplakuje.

Promašeni život... al’ nema tuge za nekim.
Niko nije otiš’o, jer nikog nije ni bilo.
Promašeni život... bar kad gasim svetlo,
ne prozivam ničije ime.

Nestaću tiho...
Niko nije otiš’o...
Jovan Stojković

(Sve moje pesme su sa autorskim pravom)