10/05/2026
"Čuvari mračnih zidova"
Sve je počelo u onoj kući koju niko nije hteo. Kao deca, brat i ja nismo znali za njenu prošlost, ali smo osećali njenu težinu. Svake noći, čim bi se svetlo ugasilo, soba bi prestala da bude naša. Iza zavese bi se pojavila prilika – sedi starac zamagljenog lica koji nepomično stoji i gleda. U istom trenu, moj brat bi osetio staricu koja mu miluje ruku. Bili smo paralisani, bez glasa, ukopani u mestu dok nam je srce udaralo u grudima. Ćebe je bilo moj jedini štit, a virenje ispod njega jedini prozor u taj svet senki koji je nestao tek onog dana kada smo zauvek zatvorili vrata te kuće i otišli.
Svetlost koja ima nameru
Godinama kasnije, u novom domu, mislio sam da su čuda ostala iza mene, dok me jedne noći nije probudio snažan udarac. Kroz zatvoren prozor i drvene kapke, u sobu je uletela gusta svetleća masa. Nije to bila obična munja; bila je to lopta čiste, žive energije koja se kretala od zida do zida. Gledao sam je nepomičan, ponovo u onoj poznatoj paralizi, dok je ona osvetljavala svaki ugao kao da nešto, ili nekoga, traži. Kada je majka utrčala u sobu, ta svetlost je jednostavno isparila, ostavljajući nas u tišini da se pitamo šta smo to upravo videli.
Razgovor sa zvezdama
Leto je bilo toplo kada sam ležao u travi i gledao u nebo, tražeći poznate oblike Velikog i Malog medveda. Među hiljadama tačaka, primetio sam tri zvezde koje se nisu uklapale u nijedno sazvežđe. Stajale su mirno dok ih nisam fokusirao. U tom trenutku, kao da su shvatile da su viđene, počele su da se kreću. Klizile su brzo i nečujno, približavajući se jedna drugoj dok se nisu spojile u jednu formaciju i nestale u prostranstvu. Tada sam shvatio – univerzum nije samo prazan prostor; on reaguje na nas, posmatra nas i potvrđuje da čuda, uprkos svemu, ipak postoje.
