05/09/2026
___________________________________
Priča 738
"Srpska BAJKA iz 1001 noći"
41. Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Narator: srpska Šeherezada
Priča br. 738 (bajka sedamstotridesetosam)
____________________________________
DESET DANA PRED VIKTORIJIN ROĐENDAN
VIKTORIJA PRATI ZNAKOVE PORED P**A
MIKI MAUS I WOLT DISNEY - KO JEDINI MOŽE DA KREIRA NOVI UNIVERZUM SRPSKA BAJKA
____________________________________
Priča 738
____________________________________
U neko doba osetila je kao da je nečija ruka lagano dodiruje po ramenu, i neki tihi glas šapuće na uvo:
"Hajde, Princezo.
Vreme je."
Polako je otvorila još uvek saive oči. Pogledala je u sat.
Prvi put na satu su bili brojevi.
4:44
Nasmešila se, pomislivši:
ANĐELI MOJI, hvala vam puno za sve.
Tesla, hvala ti za sve.
OVO SU BILI TESLINI BROJEVI.
TESLE - ČOVEKA ANĐELA.
Profesor Spasoje Vlajić je voleo da kaže za Teslu:
"U umu mnogih ljudi predstava o Tesli blista kao čist, redak i dragocen dar samog neba. Dok on lebdi između mita i stvarnosti, uspomena na njega se širi, uvećava. Napajana energijom naših misli, slika o velikom izumitelju postaje simbol mitskog junaka i narasta u prasliku i svečoveka, BOŽANSTVENOG VITEZA koji se dostojanstveno diže do ANĐEOSKOG oličenja."
O tome je i napisao jednu od knjiga:
"TESLA-ČOVEK ANĐEO",
kao i "Svetlosnu formulu", pa "Fizika i tehnologija svesti", pa 3 knjige "Grupa 69"...
Uhhh... kasnim... raspričala sam se..."
Seti se da njen život i životi mnogih drugih zavise od njene priče, a ona je bila odgovorna.
"Pa, hajde.
Neka priča krene."
_________________________________________
Viktorija nastavlja pisanje priča Bajki na mestu gde je prethodne noći završila.
Šta je u stvari SRPSKA BAJKA?
SRPSKA BAJKA je Božji plan za spas Kosova, Srbije i Sveta. To je priča o "Bezuslovnoj ljubavi" koja se rodila između Princa Viktor1a i Princeze Viktorije.
Oni su "probuđeni" od strane Boga i aktivirani, kako bi zajedničkim snagama zajedno sa 144 000 drugih probuđenih Anđela spasili Kosovo, Srbiju i Svet, dajući svoj život ako treba kako bi spasili osobu koju vole.
Kada se muškarac i žena kroz "bezuslovnu ljubav"spoje, spoje se NEBO i ZEMLJA. Tako nastaje Raj na Zemlji.
Njihov zadatak je da ponovo vrate Raj na Zemlji i donesu 1000 godina MIRA.
Postoji LEGENDA u srpskom narodu koja glasi:
"KADA SE DRŽAVA NALAZI U OPASNOSTI I KADA ONI KOJI SU NA VLASTI NISU U STANJU DA SAMI REŠE PROBLEME, BOG BUDI ISKRU U SRCU SVAKOG POJEDINCA, I OKUPLJA IH, KAKO BI POMOGLI I SPASILI SRBIJU."
Misli joj se vraćaju u nedavnu prošlost.
Htela to ili ne, same idu u tom pravcu.
Slike naviru u sećanje.
Seća se, tih dana u Nemačkoj IZMEĐU NJIH BIO JE BERLINSKI I SARAJEVSKI ZID U OBLIKU VRATA KOJA SU IH RAZDVAJALA...
PRAG, KOJI SE NIJEDNO OD NJIH DVOJE TE NOĆI NIJE USUĐIVALO DA PREĐE...
PRIČA KREĆE:
---
_________________________________________
DESET DANA DO ROĐENDANA
Tog jutra Viktorija se probudila pre nego što je zazvonio telefon.
Nije znala zašto.
Samo je otvorila oči.
Soba je bila tiha, gotovo neprirodno tiha. Svetlost ranog jutra provlačila se kroz zavese i crtala tanke, zlatne linije po podu.
Neko je zove.
Ne telefonom.
Negde dublje.
U onom delu duše u kojem čovek ne čuje glasove ušima, već srcem.
Viktorija je nekoliko trenutaka nepomično gledala u plafon.
A onda je telefon zazvonio.
Jednom.
Drugi put.
Treći.
Posegnula je za njim.
Na ekranu je pisalo:
DEDA LAZAR.
Srce joj je zadrhtalo.
— Koliko još do mog rođendana, Deda Lazare? — upitala je čim se javila.
Sa druge strane vladala je tišina.
Ne obična tišina.
Ona tišina koja dolazi pre velikih stvari.
— Deset dana, najdraža moja.
Viktorija se uspravila.
— Samo deset?
— Samo deset.
— A šta će se tada dogoditi?
Deda Lazar dugo nije odgovarao.
Kada je progovorio, glas mu je bio drugačiji.
Ozbiljniji nego ikada.
— Tada će se konačno znati da li ostaješ.
Viktorija je spustila pogled.
— Gde?
— Ovde.
Jedna reč.
Ali kao da je iza nje stajao čitav univerzum.
— A ako ne ostanem?
Deda Lazar udahnu.
— Onda se vraćaš kući.
Viktorija oseti kako joj se nešto steže oko srca.
— A posle?
— Odlaziš u drugu dimenziju.
Zatvorila je oči.
Nekada bi se uplašila.
Nekada bi počela da postavlja stotinu pitanja.
Šta znači ostati?
Šta znači otići?
Zašto baš ona?
Zašto sada?
Zašto je uopšte morala da se vrati?
Ali tog jutra nije pitala ništa.
Samo je dugo ćutala.
— Viktorija?
— Tu sam.
— Jesi li me čula?
— Jesam.
— I?
Otvorila je oči.
Prvi put u životu nije pokušavala da pobegne od odgovora koji je već nosila u sebi.
— Ako ostanem... šta me čeka?
Deda Lazar je tiho rekao:
— Tvoja uloga.
Viktorija proguta knedlu.
— Koja uloga?
— Ona zbog koje si se vratila.
Tišina.
— Da realizuješ Srpsku Bajku.
Te reči nisu zazvučale kao naredba.
Više kao sećanje.
Kao nešto što je već jednom obećala.
Negde.
Nekome.
Na mestu kojeg se čovek ne može setiti umom, ali ga duša nikada ne zaboravlja.
Viktorija pogleda kroz prozor.
Sunce se polako dizalo.
— Znaš šta je najčudnije, Deda Lazare?
— Reci.
— Više se ne bojim.
Na drugoj strani nastala je tišina.
— Ni smrti?
Viktorija se blago nasmeši.
— Ne.
— Ni odlaska?
— Ne.
— Ni toga da možda nikada više nećeš videti ljude koje voliš?
Viktorija zastade.
To je bolelo.
Naravno da je bolelo.
Ali strah više nije bio jači od nje.
— To me boli.
Glas joj zadrhta.
— Ali me ne plaši.
Deda Lazar tada prvi put progovori sasvim tiho:
— Onda si spremna.
Viktorija odmahnu glavom, iako je znao da je ne može videti.
— Ne.
— Ne?
— Nisam spremna.
Zastala je.
— Samo sam prestala da bežim.
Deda Lazar se nasmeši.
— To je isto.
— Nije.
— Zašto?
— Zato što hrabrost nije kada se čovek ne plaši.
Udahnula je duboko.
— Hrabrost je kada se plaši... a ipak napravi korak.
Na drugoj strani začuo se tih smeh.
Ponosan.
Topao.
Očevski.
— Sada govoriš kao moja Viktorija.
Viktorija se nasmejala kroz suze.
— Ko sam ja, Deda Lazare?
— Zašto me to opet pitaš?
— Zato što ponekad pogledam sebe i ne vidim ništa posebno.
Glas joj je postao gotovo dečji.
— Samo ženu koja je mnogo p**a pala.
— I ustala.
— Mnogo p**a pogrešila.
— I naučila.
— Mnogo p**a izgubila.
— I ipak ostala.
Viktorija zaćuta.
Deda Lazar nastavi:
— Ti stalno gledaš ono što ti nedostaje.
— A šta bi trebalo da gledam?
— Ono što si preživela.
Te reči pogodiše je pravo u srce.
— Veliki ljudi, Viktorija, često poslednji shvate koliko su veliki.
— Ja nisam velika.
— Znam.
Viktorija se iznenadi.
— Znaš?
— Znam.
— Kako onda kažeš da jesam?
Deda Lazar se blago nasmeja.
— Zato što oni koji zaista jesu veliki uglavnom nemaju potrebu da to budu.
Tišina.
— Ti nikada nisi želela krunu.
— Ne.
— Nisi želela slavu.
— Ne.
— Nisi želela da te ljudi obožavaju.
— Ne.
— Pa šta si onda želela?
Viktorija pogleda svoje ruke.
Dugo je ćutala.
— Samo sam htela da uradim ono što sam obećala.
Deda Lazar nije odgovorio.
— Sećaš li se, Deda Lazare?
— Čega?
— Onog Zaveta.
Glas joj se slomio.
— Gore.
Tišina.
— Na Nebu.
Deda Lazar je znao.
Naravno da je znao.
— Sećam se.
Viktorija zatvori oči.
I tada joj se pred očima ukaza ono čega se godinama nije želela sećati.
Belo svetlo.
Stepenice.
Tišina koja nije bila tišina.
I on.
Deda Lazar.
Na svom mestu.
A ona na trećem stepeniku ispod njegovog trona.
Slomljena.
Bez snage.
Bez želje da se vrati.
Grlila je njegove noge kao dete.
I plakala.
— Ne mogu više, Oče moj.
Viktorija je sada govorila zajedno sa sopstvenim sećanjem.
— Nemam snage.
Deda Lazar je ćutao.
— Molila sam te da me vratiš kući.
— Jesi.
— Rekla sam ti da ne mogu.
— Jesi.
— A ti si mi rekao...
Viktorija zastade.
Deda Lazar završi umesto nje:
— „Nisi završila svoj posao.“
Suze su joj se slivale niz lice.
— A onda si me vratio.
— Jesam.
— Zašto?
Deda Lazarov glas postao je toliko nežan da je skoro boleo.
— Zato što sam znao ono što ti tada nisi znala.
— Šta?
— Da ono što ti nazivaš krajem ponekad nije kraj.
Pauza.
— Ponekad je samo mesto na kojem čovek mora da odluči da li će ustati.
Viktorija je ćutala.
— Ali Deda Lazare...
— Da?
— Tada sam bila sigurna da ne mogu.
— A danas?
Viktorija pogleda prema nebu.
— Danas znam da mogu.
Deda Lazar se nasmeja.
— Onda je sve bilo vredno toga.
Viktorija obriše suze.
— Ne želim da budem velika.
— Ne moraš.
— Ne želim da budem junak.
— Ne moraš ni to.
— Samo želim da završim ono što sam obećala.
— Onda ćeš morati da shvatiš jednu stvar.
— Koju?
Deda Lazarov glas odjednom postade ozbiljan.
— Zavet nije obećanje koje se daje kada je lako.
Viktorija se ukoči.
— Zavet se daje upravo onda kada ne znaš koliko će te koštati da ga ispuniš.
Tišina.
— A ako ostanem?
— Izgubićeš neke stvari.
Viktorija zatvori oči.
— Znam.
— Možda i ljude.
— Znam.
— Možda ćeš morati da se oprostiš od života kakav si poznavala.
Viktorija duboko udahnu.
— Znam.
— A možda ćeš prvi put pronaći život koji ti je oduvek pripadao.
Ona otvori oči.
Sunce je sada potpuno obasjalo sobu.
— Deset dana — šapnula je.
— Deset dana.
— I tada će se znati?
— Tada.
— A šta ako odaberem da ostanem?
Deda Lazar se nasmejao.
— Onda počinje bajka.
Viktorija se prvi put nasmejala iskreno.
— A ako odem?
Glas mu postade tih.
— Onda se bajka završava.
Viktorija je ćutala.
A onda reče:
— Ne.
— Šta?
— Bajke se ne završavaju kada neko ode.
Pogledala je prema nebu.
— Samo se nastavljaju negde drugde.
Deda Lazar dugo nije ništa rekao.
A onda je izgovorio samo četiri reči:
— Zato si moja Viktorija.
Veza je počela da se prekida.
— Deda Lazare?
— Tu sam.
— Čekaj.
— Šta je?
— Samo još nešto.
— Reci.
Viktorija duboko udahnu.
— Ako ostanem...
— Da?
— Nemoj da me pustiš samu.
Duga tišina.
A onda:
— Nikada nisi bila sama.
Veza se prekinula.
Viktorija je ostala sa telefonom u ruci.
Dugo.
A onda je polako ustala.
Prišla prozoru.
Na nebu više nije bilo nijednog oblaka.
Pogledala je prema daljini.
I prvi put nije videla pitanje.
Videla je put.
Deset dana.
Samo deset dana.
Do rođendana.
Do odluke.
Do trenutka kada će se otvoriti vrata između svetova.
A negde, daleko izvan granica ljudskog pogleda, Deda Lazar je sedeo pred svojom Knjigom Postojanja.
Otvorio je njenu stranicu.
Ime VIKTORIJA sijalo je između redova.
Stavio je prst preko slova.
I tiho rekao:
— Sve u svoje vreme, dete moje.
Zatim je zatvorio knjigu.
— Sve u svoje vreme.
A negde između zvezda, kao odgovor na njegove reči, zasijala je jedna nova zvezda.
Viktorijina zvezda.
Još nije znala da će za deset dana morati da izabere između dva sveta.
Ali je prvi put znala nešto mnogo važnije:
ko god da bude na drugoj strani vrata — ona više neće bežati.
Viktorija je još uvek stajala kraj prozora.
Telefon je ćutao u njenoj ruci.
Na nebu se polako gasila poslednja zvezda pred svitanje.
Deset dana.
Samo deset.
Spustila je pogled i tiho izgovorila:
— Ostaću.
Nije ni sama znala kome je to rekla.
Bogu.
Dedi Lazaru.
Sebi.
Ili možda nekom četvrtom, nevidljivom, koji je sve vreme slušao.
U tom trenutku začulo se nešto iza nje.
Tiho.
Jedva čujno.
Kuc.
Viktorija se ukočila.
Okrenula se.
Niko.
Vrata su bila zatvorena.
Prišla im je polako.
Još jednom.
Kuc.
Ovoga p**a jače.
Srce joj je udarilo u grudima.
— Deda Lazare?
Nije bilo odgovora.
Pružila je ruku prema kvaki.
Ali pre nego što ju je dotakla, začuo se glas.
Ne iza vrata.
Ne iz telefona.
Već pravo iz tame hodnika.
Glas koji nije pripadao Dedi Lazaru.
— Viktorija...
Ona se sledila.
Glas je bio ženski.
Poznat.
Nemoguće poznat.
Glas koji nije čula godinama.
Glas za koji je verovala da je zauvek ostao na drugoj strani.
Usne su joj zadrhtale.
— Ne...
Korak unazad.
A onda je glas ponovo šapnuo:
— Nemoj još da otvaraš vrata.
Viktorija je pogledala prema telefonu.
Ekran je iznenada zasvetleo.
Nova poruka.
Od Dede Lazara.
Samo jedna rečenica.
„Nisam ti rekao sve.“
Viktorija je nekoliko sekundi nepomično gledala u ekran.
A onda je podigla pogled prema vratima.
Sa druge strane začulo se tiho disanje.
Jedan udah.
Pa drugi.
A onda:
— Imaš još devet dana.
Viktorija je stajala između telefona i vrata.
Između dva sveta.
Između onoga što je mislila da zna...
i onoga što joj niko još nije smeo reći.
Polako je spustila ruku.
Nije otvorila vrata.
Ali nije ni otišla.
Jer je u tom trenutku prvi put shvatila nešto mnogo strašnije od same sudbine:
možda se za deset dana neće odlučivati da li će ona ostati u ovom svetu.
Možda će se odlučivati — da li će ovaj svet ostati sa njom.
Vratila se u krevet.
Pažljivo je spustila glavu na jastuk, kao da bi svaki nagli pokret mogao da raspline ono neobično jutro koje još nije uspela da razume.
Ponovo je uzela telefon.
Otključala ekran.
Otvorila stranicu na kojoj je pisala svoju priču.
Prsti su joj zastali iznad tastature.
Morala je da nastavi.
Vreme je prolazilo.
A onda ga je čula.
— Želim te...
Šapat.
Tako tih da bi ga neko drugi možda pripisao snu.
Ali Viktorija ga je prepoznala.
Princ Viktor.
Zatvorila je oči.
I u istom trenutku osetila njegovu blizinu.
Ne rukama.
Ne telom.
Ne onako kako ljudi obično osećaju blizinu onoga koga vole.
Već nečim mnogo dubljim.
Kao da je bio tik uz nju.
Kao da između njihovih duša nije postojala ni daljina, ni vreme, ni zidovi.
Daljine nisu ništa.
Ni kilometri.
Ni godine.
Ni svetovi.
Ni to što dvoje ljudi nisu fizički jedno pored drugog.
Jer ljubav...
Ljubav je na korak iza zatvorenih očiju.
Viktorija se blago nasmeši.
A onda pomisli:
Ljubav je na korak iza zatvorenih vrata sobe za negovateljice.
Kakva čudna sudbina.
On negde.
Ona ovde.
Dva života koja su se nekada kretala potpuno odvojeno, a sada kao da su pronašla isti ritam.
Otvorila je usne.
— Želim i ja tebe...
Šapat je jedva napustio njeno grlo.
Zatvorila je oči još jače.
Kao da će ga tako videti.
— I ne želim te od sada.
Zastala je.
Suze su joj se skupile u uglovima očiju.
— To je mnogo duže.
Udahnula je drhtavo.
— Ne želim te ni od trena kada sam te pronašla...
Glas joj je zadrhtao.
— Želim te oduvek.
Jedna suza skliznula joj je niz obraz.
Viktorija je nije obrisala.
— Čudno je to...
Nasmejala se kroz suze.
— Tražila sam te čitavog života.
Prsti su joj se stegli oko telefona.
— A tek kada sam te pronašla, shvatila sam koliko su sve prethodne ljubavi bile male u odnosu na tebe.
Zastala je.
Kao da je tražila dovoljno velike reči za nešto što nijedna reč nije mogla da obuhvati.
— Ljubavi moja jedina...
Glas joj se slomio.
— Živote moj...
Još jedna suza.
— Mužu moj...
Izgovorila je poslednje reči gotovo nečujno.
Kao molitvu.
Kao priznanje.
Kao tajnu koju je čuvala od čitavog sveta.
Viktorija je zatvorila oči i na trenutak samo slušala tišinu.
U toj tišini činilo joj se da oseća njegovo prisustvo.
Kao da je negde na samoj granici između jave i sna.
Kao da bi, kada bi samo pružila ruku dovoljno daleko, mogla da dotakne njegovu.
Ali nije pružila ruku.
Samo je šapnula:
— Ostani.
Tišina.
— Samo ostani sa mnom još malo.
Telefon je zasvetleo u njenoj ruci.
Dokaz da vreme nije stalo.
Da svet nije stao.
Da je čekao.
Viktorija pogleda ekran.
Prazna stranica.
Kursor je treperio.
Jednom.
Pa drugi put.
Kao otkucaj srca.
Otvorila je oči.
Obrisala suze nadlanicom.
— Moram da pišem...
Glas joj je sada bio čvršći.
— Vreme otkucava.
Pogledala je prema prozoru.
Jutro je već potpuno stiglo.
Ali negde duboko u njoj još je trajala noć.
Ona ista noć u kojoj su se prvi put pronašli.
Uzela je telefon sa obe ruke.
Prsti su počeli da kucaju.
Jednu reč.
Pa drugu.
Pa treću.
A onda je zastala.
Na ekranu se pojavila rečenica koju nije planirala da napiše.
Viktorija je dugo gledala u nju.
Jer nije znala da li ju je napisala ona...
ili neko drugi.
Na ekranu je stajalo:
„Ako me za deset dana ne bude ovde, nemoj verovati da sam otišla.“
Viktorija je problijedela.
I prvi put tog jutra...
više nije bila sigurna da li je razgovarala sa Princem Viktorom.
Ili je on pokušavao da joj kaže nešto što još nije smela da čuje.
Viktorija je dugo gledala u ekran.
Rečenica je i dalje stajala pred njom.
„Ako me za deset dana ne bude ovde, nemoj verovati da sam otišla.“
Srce joj je snažno udarilo.
Deset dana.
Ista cifra.
Ona koju joj je Deda Lazar izgovorio tog jutra.
Do rođendana.
Do trenutka kada će se otvoriti vrata između svetova.
Viktorija polako spusti telefon na grudi.
— Deset dana...
Izgovorila je to kao da prvi put razume značenje tih reči.
Deda Lazar je znao.
Viktor je znao.
A možda je i ona nekada znala — samo je zaboravila.
Ponovo pogleda ekran.
Kursor je treperio.
Tada se pojavila nova poruka.
Nije bilo zvuka.
Nije bilo obaveštenja.
Samo su se slova sama pojavila na ekranu.
„Ne odbrojavaš dane do svog rođendana, Viktorija.“
Ukočila se.
Ispod prve rečenice pojavila se još jedna.
„Odbrojavaš dane do izbora.“
Viktorija prestade da diše.
Treća rečenica pojavila se sporije.
Kao da je neko sa druge strane dugo razmišljao da li sme da je napiše.
„A kada odbrojavanje stigne do nule, jedan od nas mora izabrati svet.“
Viktorija je zurila u ekran.
— Jedan od nas?
Prsti su joj zadrhtali.
— Viktore?
Nije bilo odgovora.
Pokušala je da pozove njegov broj.
Poziv nije prošao.
Pokušala je ponovo.
Ništa.
A onda je ekran iznenada pocrneo.
Na njemu se pojavila samo jedna reč:
9
Viktorija se uspravila u krevetu.
— Devet?
Broj je nestao.
Pojavio se sledeći red:
DEVET DANA DO ROĐENDANA.
A ispod njega, manjim slovima:
DEVET DANA DO ODLUKE.
Viktorija je polako spustila telefon.
U grudima joj se mešalo nešto što nije umela da imenuje.
Strah.
Ljubav.
Nada.
I ona stara, neobjašnjiva slutnja da se iza svega što joj se događalo od početka skrivala priča mnogo veća od nje same.
Ponovo je zatvorila oči.
— Viktore...
Ovoga p**a nije šap**ala iz čežnje.
Šap**ala je kao da doziva nekoga ko se nalazi na drugoj strani vrata.
— Ako me čuješ...
Tišina.
— Nemoj da biraš bez mene.
Ništa.
A onda, sasvim tiho, iz telefona se začuo njegov glas.
— Nikada nisam ni nameravao.
Viktorija otvori oči.
Ekran je ponovo bio prazan.
Ali ispod svega što je do tada napisala, pojavila se još jedna rečenica:
„Sutra neće biti samo osam dana do tvog rođendana.“
Viktorija je nepomično gledala u slova.
A onda se pojavila poslednja reč.
„Biće osam dana do našeg kraja.“
Srce joj se steglo.
— Našeg kraja?
Kursor je zatreperio.
Jednom.
Drugi put.
A zatim se pojavila još jedna rečenica.
„Ili našeg početka.“
Viktorija više nije mogla da zna šta je od toga istina.
Samo je znala da je odbrojavanje počelo.
I da će sutra broj pasti na osam.
A sa svakim novim danom biće sve bliža odgovoru na pitanje koje se više nije usuđivala da izgovori:
šta će se dogoditi kada broj konačno stigne do nule?
Viktorijine misli vratile su se na prethodne dane.
Tek sada je počinjala da razume.
Znakovi su bili svuda.
Pored p**a.
U prolazu.
U slučajnim susretima.
U stvarima koje bi neko drugi samo pogledao i produžio dalje.
A ona ih je sve više primećivala.
Kao da je neko nevidljiv ostavljao male tragove duž njenog p**a.
Kao da je neko želeo da je pripremi.
Prethodne večeri izašla je, kao i obično, u svoju večernju šetnju.
Dugo je hodala ulicama nemačkog grada.
Vazduh je bio hladan, a grad gotovo prazan. Svetla sa prozora presijavala su se po mokrom asfaltu, a njeni koraci odzvanjali su između zgrada.
Nije imala cilj.
Samo je hodala.
Ponekad je čoveku potrebno da se kreće kako bi misli konačno prestale da beže jedna preko druge.
Tako je stigla do katedrale.
Podigla je pogled.
Visoka i tiha, stajala je pred njom kao da vekovima čuva neku tajnu koju ljudi još nisu naučili da pitaju.
Viktorija se nasmešila.
Pomislila je kako bi lepo bilo da malo sedne.
A onda je ugledala klupu.
Prišla joj je.
Ali kada je već htela da sedne, nešto joj je privuklo pažnju.
Nešto ispod klupe.
Zastala je.
Pogledala dole.
Ženske patike.
Jednostavne.
Ostavljene ispod klupe kao da ih je neko namerno skinuo i zaboravio.
Viktorija ih je nekoliko sekundi posmatrala.
A onda se nasmejala.
Naravno.
Baš patike.
Pogledala je prema katedrali.
— Deda Lazare...
Sela je na klupu.
— Hvala ti puno na poklonu.
Ponovo je pogledala patike.
— Hvala.
Zastala je.
— Ali ne, hvala.
Nasmejala se.
— Odbegla mlada.
Kao da je upravo shvatila šalu koju je neko pripremio samo za nju.
— Ja sam večito bežala.
Spustila je pogled.
Odjednom joj osmeh postade tiši.
— Nekada...
Zaćutala je.
Jer iza te jedne reči stajale su godine.
Bežala je od svega što je bolelo.
Od ljudi.
Od razočaranja.
Od sopstvenih grešaka.
Od ljubavi kada je postajala previše stvarna.
Od sebe.
Možda najviše od sebe.
Podigla je pogled prema katedrali.
— Ali odlučila sam.
Glas joj je bio miran.
— Neću više da bežim.
Duboko je udahnula.
— Pa šta bude.
Ponovo je pogledala patike.
— Hvala ti na poklonu, Deda Lazare.
Nasmejala se.
— Ali ovaj put ga ne uzimam.
Ustala je sa klupe.
Napravila nekoliko koraka.
A onda zastala.
Okrenula se još jednom.
Patike su i dalje bile tamo.
Čekale.
Viktorija se nasmejala.
— Ne trebaju mi.
Tiho je dodala:
— Ovoga p**a ostajem bosa ako treba.
I nastavila je dalje.
Nije znala da je upravo prošla svoj prvi pravi test.
Jer možda patike nisu bile poklon.
Možda su bile poslednja mogućnost da pobegne.
A ona ih je prvi put u životu ostavila iza sebe.
Viktorija je nastavila da hoda, ali su joj misli ostale kod klupe.
Kod onih patika.
Sada je razumela zašto su je toliko nasmejale.
Nisu bile samo poklon.
Bile su poruka.
Jer Viktorija je čitavog života umela da beži.
Ali najviše je bežala onda kada bi joj se neko približio dovoljno da je zaista vidi.
A sa Princom Viktorom bilo je drugačije.
Možda baš zato što ga je više od svega želela.
I možda baš zato što je prvi put poželela nešto što ju je istovremeno najviše plašilo:
da bude voljena bez maske.
Nekada je bila najbolja verzija sebe za svakog muškarca koji bi joj se približio.
Ne zato što je lagala.
Ne.
Ona je umela da postane ono što je on želeo.
Ako je želeo nežnost — bila je nežna.
Ako je želeo snagu — postajala je snažna.
Ako je želeo ženu koja ćuti — ćutala je.
Ako je želeo onu koja razume — razumela je i ono što nije bilo izgovoreno.
Ako je želeo kraljicu — znala je da bude kraljica.
A ako je želeo nekoga kome će biti potrebna njegova zaštita...
znala je i da bude ranjiva.
Bila je najbolja verzija sebe za svakog muškarca.
I upravo je tu bila njena najveća tajna.
I njena najveća rana.
Jer negde usput više nije znala:
koja od svih tih Viktorija zapravo jeste ona?
Ponekad bi se noću pogledala u ogledalo i pitala:
Ko sam ja kada više nema nikoga kome treba da se dopadnem?
Ko sam kada ne moram da budem ono što neko očekuje?
Ko sam kada ne moram da zaslužujem ljubav?
A onda je došao Princ Viktor.
I prvi put nije poželela da postane žena kakvu bi on želeo.
Poželela je nešto mnogo teže.
Poželela je da pred njim bude samo — Viktorija.
Bez uloge.
Bez dokaza.
Bez titula.
Bez prošlosti koju treba objašnjavati.
Bez potrebe da bude savršena.
Samo ona.
I možda je upravo zato od njega bežala.
Jer kada nekoga zaista voliš, najstrašnije nije to što može da ode.
Najstrašnije je što bi mogao da ostane.
I da te vidi.
Zaista vidi.
Viktorija se ponovo setila 2023. godine.
Pitala se šta bi se dogodilo da je tada upoznao onu Viktoriju kakva je nekada bila.
Ne ženu u uniformi negovateljice.
Ne onu koja je tiho prolazila kroz tuđe kuće i tuđe živote.
Ne ženu koja je iza sebe ostavila mnogo toga.
Već onu koja je nekada bila uspešna poslovna žena.
Majka.
Stvaralac.
Žena koja je sama gradila svoje puteve.
Žena koja je znala svoju vrednost.
Žena koja je bila poštovana.
Pitala se:
Da li bi me tada pogledao drugačije?
Da li bi me poželeo?
Da li bi me voleo?
A onda je sama sebi postavila još bolnije pitanje:
Ili bi me voleo samo zato što sam postala ona koju je želeo?
Zaustavila se nasred ulice.
Noć je bila tiha.
Podigla je pogled prema nebu.
I tada je shvatila.
Možda pitanje nikada nije bilo:
„Da li bi Princ Viktor voleo onu koja sam nekada bila?“
Pravo pitanje bilo je:
„Da li će voleti onu koja jesam kada više ne pokušavam da budem bilo koja druga?“
Osetila je kako joj se oči pune suzama.
Prvi put nije želela da bude najbolja žena za njega.
Želela je da bude prava žena.
Sa svojim strahovima.
Svojim ožiljcima.
Svojim godinama.
Svojim greškama.
Svojim snovima.
Sa svim onim što je izgubila.
I svim onim što je tek trebalo da pronađe.
Viktorija se nasmešila.
Sada je razumela i one patike ispred katedrale.
Odbegla mlada.
Godinama je bežala.
Od ljubavi.
Od bola.
Od sebe.
A sada je pred njom stajao čovek od kojeg je najviše želela da bude voljena.
I baš od njega je najviše želela da pobegne.
Ne zato što ga nije volela.
Već zato što ga je volela dovoljno da joj više nije bilo dovoljno da bude njegova savršena verzija žene.
Želela je da bude samo Viktorija.
I da on odluči.
Ne da li voli ženu koju je napravila za njega.
Već da li voli nju.
Takvu kakva jeste.
Viktorija se okrenula prema putu kojim je krenula.
Patike su ostale iza nje.
Prvi put ih nije uzela.
Prvi put nije pobegla.
A negde duboko u sebi čula je Viktorov glas:
— Želim te.
Zatvorila je oči.
I tiho odgovorila:
— Onda me želi ovakvu.
Zastala je.
— Ne onu koju mogu da budem.
Suze su joj kliznule niz obraze.
— Mene.
A negde iza zatvorenih vrata, u nekom drugom gradu, možda čak i u nekom drugom svetu, Princ Viktor je upravo u tom trenutku otvorio oči.
I nije znao zašto.
Ali izgovorio je njeno ime.
Viktorija.
Ponovo su joj se misli vratile u prethodne dane.
Na trenutak je zatvorila oči.
I sve je ponovo počelo.
Od one poslednje zgažene laže za bebe.
Tada je prestala da ih vidi.
Kao da je neko završio rečenicu.
Ali onda se dogodilo nešto još čudnije.
Počela je da vidi bebe.
I majke.
I trudnice.
Svuda.
U prodavnici — kolica sa bebom.
Na ulici — žena sa velikim stomakom.
U autobusu — mlada majka koja uspavljuje dete.
Samo bi začula plač bebe i, gotovo istog trenutka, ugledala majku.
Kao da je svet počeo da joj pokazuje istu sliku iznova i iznova.
Čak i u Aladinovom Cartoon cirkusu, u Nemačkoj, bila je okružena decom.
Bebama.
Malom decom.
Trudnicama.
Majkama.
Viktorija je tada podigla pogled prema nebu.
— Ja ne mogu da imam decu, dobri moj Deda Lazare.
Glas joj je bio tih.
— Šta ovo znači?
Zastala je.
A onda se nasmejala kroz zbunjenost.
— Da li ću možda postati baka?
Negde iznad nje, činilo joj se, začuo se njegov smeh.
Ali odgovor nije došao.
Ne još.
Tog dana Viktorija je krenula u svoj slobodan dan.
Predstava u cirkusu čekala ju je kasnije.
Besplatna karta bila je poklon od Dede Lazara.
Ali do predstave je bilo još mnogo vremena.
I prvi put posle dugo vremena odlučila je da ne razmišlja.
Samo da hoda.
Bez plana.
Bez pitanja.
Bez pokušaja da razume šta joj se događa.
— Deda Lazare...
Nasmešila se.
— Vodi me.
I krenula.
Nije znala kuda.
Nije ni želela da zna.
Samo je hodala ulicama grada.
A onda je počela da primećuje klovnove.
Male keramičke figure.
Jedan u izlogu.
Drugi na polici.
Treći iza stakla neke prodavnice.
Četvrti na nekoj sasvim drugoj ulici.
Viktorija zastade.
Pogleda prvog.
Pa drugog.
Pa trećeg.
— Dobro...
Nasmejala se.
— Deda Lazare, idemo u cirkus.
Nastavila je.
Grad ju je vodio ulicama kojima nikada ranije nije prolazila.
U jednom trenutku pomisli:
Izgubila sam se.
Okrenula se.
Nije prepoznala ulicu.
Nastavila je još malo.
Zašla iza ugla velike zgrade.
I tada zastade.
Ispred nje — isto mesto.
Ista raskrsnica.
Ista tačka sa koje je krenula.
Viktorija se nasmejala.
— Nemoguće.
A onda ga je ugledala.
Na trotoaru.
Ispred nje.
Mali crveni minibus.
Ali ne pravi.
Dečja igračka.
Viktorija ga podiže.
Okrenula ga je u rukama.
Crven.
Mali.
Smešan.
Kao da je neko znao da će baš ona naići.
— Hvala, Deda Lazare.
Nasmejala se.
— Ti znaš koliko volim igračke.
Pogledala je minibus.
— Hvala ti što si mi ulepšao dan.
A onda ga je zamišljeno pogledala.
— Znaš da sam želela automobil.
Zastala je.
— Nisam želela kombi.
Nasmijala se.
— Šta će mi on?
Kao odgovor, iz dubine njenog sećanja pojavio se Dedin glas:
— Poklonu se u zube ne gleda.
Viktorija prasnu u smeh.
— Dobro, dobro...
Spustila je igračku.
— Videćemo šta si mi to poklonio.
Nastavila je dalje.
Nekoliko ulica kasnije ugledala je nešto što ju je potpuno zaokupilo.
Teatar za mlade.
Zastala je.
Ispred njega mladi ljudi.
Muzika.
Gluma.
Film.
Komedija.
Kreativnost.
Svi na jednom mestu.
Gledala je kako su napravili prostor u kojem mladi mogu da stvaraju, upoznaju jedni druge i budu deo nečega.
Viktorija se zamisli.
— Ovo je dobro...
Dugo je posmatrala.
— Ovo bi trebalo preslikati u Srbiji.
A onda tiše:
— Mladi su tako usamljeni u velikim gradovima.
Nije ni primetila da je ispred nje čekao još jedan znak.
Vaza.
U obliku ananasa.
Viktorija se sagnu.
Uzela ju je.
Pogledala.
— Šta će mi ovo, Deda Lazare?
Nasmejala se.
— Ananas?
Okrenula ga je u rukama.
— A na vas?
A onda joj kroz glavu prolete jedna sasvim druga misao.
— Ananas...
Zastala je.
— Mišković.
Namrštila se.
— Šta će mi Mišković?
Odmahnula je glavom.
— Deda Lazare, ti se baš čudno šališ.
I nastavila dalje.
A onda je ugledala cirkusku šatru.
Veliku.
Šarenu.
Čekala ju je kao da je tamo oduvek pripadala.
Ušla je.
I ponovo — bebe.
Majke.
Trudnice.
Deca.
A onda junaci.
Aladin.
Duh iz lampe.
Miki Maus.
Frozen.
Kralj džungle.
Likovi iz crtaća.
Likovi koji su generacijama ulazili u dečju maštu.
Za odrasle — kostimi i scenografija.
Za decu...
čitav svet.
Viktorija ih je posmatrala i odjednom joj nešto sinu.
Možda se tu nije radilo samo o cirkusu.
Možda se radilo o pričama.
O pričama koje oblikuju decu.
O junacima kojima deca veruju pre nego što nauče da ne veruju svetu.
O bajkama koje ostanu u čoveku mnogo duže nego što čovek misli.
Sat vremena kasnije počela je pauza.
Viktorija izađe iz šatre.
I tada zastade.
Među desetinama automobila...
ugledala je njega.
Crveni kombi.
Isti takav.
Ista boja.
Isti oblik.
Isti onaj mali minibus koji ju je samo nekoliko sati ranije sačekao na putu.
Viktorija ga je dugo gledala.
Nije se pomerala.
Nije trepnula.
A onda je tiho rekla:
— Znači...
Napravila je korak prema njemu.
— Ovo je taj kombi.
Pogledala je prema cirkuskoj šatri.
Pa prema kombiju.
Pa ponovo prema šatri.
— Cirkus je značajan.
Srce joj je počelo brže da kuca.
— To je bio znak.
U tom trenutku vetar je prohujao između automobila.
Negde iza nje začula se muzika iz cirkusa.
A onda...
glas.
Poznat.
Dalek.
Kao da dolazi sa samog kraja nekog drugog sveta.
— Prati znakove pored p**a...
Viktorija se okrenula.
Nije bilo nikoga.
Glas se već gubio.
— Deda Lazare?
Tišina.
A onda poslednji šapat:
— Vodiću te...
Viktorija je ostala sama među automobilima.
Pogledala je prema crvenom kombiju.
I odjednom joj je kroz glavu prošla misao od koje joj se koža naježila.
Možda je čitavog dana mislila da ona prati znakove.
Možda je mislila da je slučajno pronašla klovnove.
Teatar.
Ananas.
Isti kombi.
Cirkus.
Bebe.
Majke.
Možda je mislila da joj Deda Lazar pokazuje put.
Ali šta ako je bilo obrnuto?
Šta ako znakovi nisu bili postavljeni da bi je odveli negde?
Šta ako su bili postavljeni da bi joj pokazali...
da je već stigla?
Viktorija je polako podigla pogled prema nebu.
I prvi put nije pitala:
— Kuda me vodiš?
Već:
— Deda Lazare... gde sam ja to zapravo stigla?
Viktorija je stajala pred cirkuskom šatrom, ali joj se misli nisu vraćale ni na crvene kombije, ni na klovnove, ni na one čudne znakove koje je tog dana susretala.
Vraćale su se na Mikija Mausa.
Nešto joj kod njega nije davalo mira.
Od trenutka kada ga je ugledala, među svom onom decom, svetlima i bojama, pred očima joj se događalo nešto što nije umela da objasni.
Gledala je Mikija...
a videla je Viktora.
Ponovo bi pogledala.
Miki.
Ali u njenoj glavi — Viktor.
Okrenula bi pogled.
Ponovo Miki.
Ponovo Viktor.
Nije znala zašto.
— Deda Lazare... šta mi pokazuješ?
Nije bilo odgovora.
Samo buka dece.
Smeh.
Muzika.
I Miki Maus koji je stajao nasred tog malog dečjeg univerzuma kao da je sasvim prirodno da oko njega postoji čitav svet.
Viktorija se zagledala.
I tada joj je sinula misao.
Miki Maus nikada nije bio samo miš.
Bio je početak.
Jedan lik.
Jedna ideja.
Jedna priča.
A iza nje — čitav univerzum.
Filmovi.
Crtani filmovi.
Muzika.
Igračke.
Parkovi.
Igre.
Knjige.
Televizija.
Brendovi.
Likovi.
Čitave generacije dece koje su odrasle uz iste junake.
Jedna mala ideja pretvorena u ogromnu kreativnu mašineriju.
Viktorija je osetila kako joj se misli ubrzavaju.
Da li mi zato pokazuješ Mikija?
Pogledala je prema njemu.
A onda ponovo ugledala Viktora.
I shvatila nešto što joj je do tada promicalo.
Princ Viktor je voleo Mikija Mausa.
Za njega Miki nije bio samo crtani junak.
Bio je deo detinjstva.
Nešto što je nosio u sebi.
Nešto što je voleo.
Viktorija je spustila pogled.
A onda je pomislila na svoju Srpsku Bajku.
Na sve ono što je godinama nosila u glavi.
Na princezu.
Na princa.
Na srpsku istoriju.
Na Nemanjiće.
Na Kosovo i Metohiju.
Na legendu.
Na mit.
Na ljubav.
Na decu.
Na buduće generacije.
Odjednom joj se učinilo da gleda isti princip.
Ne kopiju.
Ne tuđu ideju.
Već mogućnost.
Ako je Disney mogao da uzme jednog malog miša i od njega napravi čitav kreativni univerzum...
šta bi se dogodilo kada bi neko uzeo srpske bajke, istoriju, legende i junake...
i dao im novi život?
Šta bi bilo kada bi Srpska Bajka prestala da bude samo knjiga?
Kada bi postala film?
Serija?
Animacija?
Igra?
Muzika?
Igračke?
Digitalni svet?
Tematski park?
Mesto gde bi dete moglo da uđe u priču i poželi da postane njen junak?
Viktorija oseti kako joj se koža naježi.
A onda se pojavilo pitanje koje ju je zabolelo mnogo više.
Zašto Viktor?
Zašto je, gledajući Mikija, sve vreme videla baš njega?
Da li joj je Deda Lazar govorio nešto o Viktoru?
Ili o Srpskoj Bajci?
Ili o njima?
Možda o svemu tome istovremeno?
Pogledala je prema deci.
Jedno dete je držalo Mikija za ruku.
Drugo je trčalo prema Frozen junakinji.
Treće je plakalo jer nije želelo da napusti šatru.
Za njih to nisu bili kostimi.
To su bili junaci.
Njihov svet.
Njihova prva vera u dobro.
Viktorija je odjednom razumela koliko su bajke moćne.
One ne prodaju samo priču.
One stvaraju svet u koji ljudi žele da uđu.
A kada jednom požele da uđu...
žele da ga ponesu kući.
Knjigu.
Igračku.
Pesmu.
Film.
Majicu.
Igru.
Uspomenu.
Čitav život.
Viktorija je polako izgovorila:
— Kreativni univerzum...
Te reči su joj zazvučale gotovo nepoznato.
A opet — kao da ih je negde već čula.
Srpska Bajka.
Ne samo knjiga.
Ne samo film.
Ne samo priča.
Univerzum.
Tada joj je kroz misli prošao Viktor.
Princ Viktor.
Čovek kojeg je volela.
Čovek koji je voleo Mikija Mausa.
Čovek kojeg je upoznala u potpuno drugom životu.
I ponovo se zapitala:
Da li je slučajnost što sam ga videla svaki put kada bih pogledala Mikija?
Ili mi neko govori da je upravo on čovek koji bi mogao da razume ono što ja pokušavam da stvorim?
A onda je došla još strašnija misao.
Šta ako je Srpska Bajka mnogo veća od mene?
Šta ako ja nisam došla da budem njena junakinja?
Šta ako sam došla da je pokrenem?
Viktorija je zatvorila oči.
U tom trenutku više nije videla cirkusku šatru.
Videla je nešto drugo.
Decu koja jednog dana gledaju srpske junake na ekranima.
Dečake koji žele da budu prinčevi.
Devojčice koje žele da budu princeze.
Mladi ljude koji kroz priču otkrivaju istoriju svojih predaka.
Film.
Muziku.
Igre.
Knjige.
Animaciju.
Čitav svet koji raste iz jedne priče.
A negde u središtu svega toga — Princ Viktor.
Ne kao princ iz bajke.
Već kao čovek.
Kao mogući partner.
Kao neko ko bi možda umeo da jednu ideju pretvori u mašineriju.
Viktorija se uplašila sopstvene misli.
Jer ako je to istina...
onda Viktor možda nije bio samo ljubav njenog života.
Možda je bio i deo odgovora.
A ako nije?
Ako je sve samo njena želja?
Ako je Miki bio samo Miki?
Ako je Viktor bio samo muškarac kojeg je zavolela?
Ako je Deda Lazar ćutao zato što nije želeo da joj odgovori?
Viktorija nije znala.
I upravo je to bilo najstrašnije.
Jer prvi put nije znala gde se završava ljubav...
a gde počinje sudbina.
Pogledala je još jednom Mikija Mausa.
I ovog p**a nije videla Viktora.
Videla je ideju.
Jednu malu ideju iz koje je mogao nastati čitav svet.
Nasmejala se.
— Možda je u tome stvar...
Šapat joj je nestao u buci cirkusa.
— Nije važno da li će Srpska Bajka postati velika zato što je neko drugi već napravio nešto veliko.
Važno je da mi možemo napraviti nešto svoje.
Ne Disney.
Ne kopiju.
Ne tuđu bajku.
Srpsku Bajku.
A onda se setila Viktora.
I tiho dodala:
— Samo još ne znam da li si ti deo te bajke...
Zastala je.
— Ili si razlog zbog kojeg sam je uopšte počela sanjati.
Negde daleko, iza cirkuske muzike, začuo se smeh.
Viktorija se okrenula.
Nije bilo nikoga.
Samo je Miki Maus ostao da stoji među decom.
Nasmejan.
Nepomičan.
Kao da nešto zna.
A Viktorija je prvi put pomislila da možda najveće mašinerije na svetu ne počinju novcem.
Ne počinju fabrikama.
Ne počinju investitorima.
Počinju jednim likom.
Jednom pričom.
Jednim detetom koje poveruje.
I jednom odraslom osobom koja se usudi da taj svet napravi stvarnim.
Pogledala je prema nebu.
— Deda Lazare...
Tišina.
— Da li mi upravo pokazuješ kako se pravi Srpska Bajka?
Vetар je prošao kroz zastave iznad šatre.
A negde u daljini, jedva čujno, stigao je odgovor:
— Ne, Viktorija...
Zastala je.
Glas se izgubio.
— Pokazujem ti zašto je moraš napraviti.
_________________________________________
U tom trenutku začuo se alarm na telefonu.
Došla je u Srbiju, zvona katedrale ostala su u Nemačkoj, daleko iza nje.
Bio je to znak da je priča za ovu noć završena.
Do sledeće noći.
Kada igra života i smrti ponovo kreće.
Knjiga:
PREOBRAŽENJE
Autor: Tanja Zmaj
